Uskoro izlazi "Tajna stare vodenice" Miloša Petkovića (odlomak iz romana)

Nakon što su se na dovratku svi rukovali s gospođom Edit, ušli su u prostrano predsoblje pa produžili do profesorovog radnog kabineta. Edit ih je uvela unutra, zamolila ih da sebi nađu mesto i, uz izvinjenje, otišla da pozove supruga. I dok su se ostali smeštali na stolice i fotelje, Šerlok Holms je iz džepa izvadio lulu i hitro obišao sobu koja se dosta razlikovala od predsoblja i drugih soba kraj kojih su prošli. Prvi utisak beše da se nalaze u klasičnoj kući jednog univerzitetskog profesora srednjeg staleža, ali kabinet je, donekle, kazivao drugačije. Holms je prvo osmotrio knjige na pretrpanim policama, zatim bacio pogled na nekoliko tabaka papira što stajahu na radnom stolu i, na kraju, lupom prešao preko čudnovate mape što je bila zakačena na tablu od plute kraj kamina.

Odmah nakon toga je seo i rekao: „Kalevala, Saga o Beovulfu i knjige slične tematike govore da ćemo imati posla s ljubiteljem nordijske i keltske mitologije. Primetio sam i izdanja na izvornim jezicima, zanimljivo. Ova mapa pored kamina ima neke veze sa rukopisima na kojima profesor radi, očigledno se sprema da ih pošalje nekom izdavaču za objavljivanje.”

„Otkud znate to?”, upita Holmsa Hauard Karter.

„Ispod tabaka papira viri koverta. Na njoj piše Džordž Alen i Anvin, London. Izdavačka kuća, znam to”, odgovori mu Holms.

„Šta ste još primetili detektive? Možda nešto zanimljivije, korisnije?” To se, pomalo neočekivano, beše oglasio Van Helsing.

„Ah, da… U vazduhu se oseća blagi miris piva, očigledno naš domaćin u kući ima neko fino burence kojem, nažalost, curi slavina. Tako da, ko nije za čaj, moći će da popije malo piva usred zime. Takođe, u ovoj prostoriji se oseća miris duvana, što kazuje da je naš domaćin strastveni ljubitelj… Eno i lule na stolu.” Holmsov odgovor donekle je bio šaljiv, ali je samo pokazao da visprenom detektivu ništa ne može da promakne. Ni njegovom oku, ali ni njegovom nosu.

U tom trenutku na vratima se pojavio njihov domaćin. Beše to relativno visok, vižljast čovek velikih ušiju, kratke smeđe kose, koju je blago terao na stranu, i očiju koje su istovremeno delovale i pitomo i oštro. Bile su baš onakve kakve inače krase mudre ljude.

Kao i svaki profesor, njihov domaćin je odšetao do stola, seo na stolicu, položio grofovo pismo ispred sebe i osmotrio došljake pa rekao: „Gospodo… I gospođice… Dobro došli u moj skromni dom. Veliko mi je zadovoljstvo što danas mogu da budem u ulozi vašeg domaćina. Inače, moje ime je Džon Ronald.”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s