Ubistvo pod tušem koje nas i danas šokira

Na upravo završenom 39. Sandens festivalu u programu dokumentarnog filma veliku pažnju izazvalo je ostvarenje “78/52” Aleksandra O. Filipa, posvećeno sceni pod tušem u “Psihu” Alfreda Hičkoka.

Dženet Li u sceni ispod tuša u "Psihu"

Uz prvu scenu “Građanina Kejna” Orsona Velsa i klimaks “Odiseje u svemiru 2001” Stenlija Kjubrika, ubistvo pod tušem u “Psihu” smatra se jednom do najčuvenijih scena u istoriji kinematografije, što iz očiglednih što iz razloga koji nam i dalje izmiču.

– Mislim da ne bih mogao da snimim 90-minutni film o bilo kojoj drugoj sceni. Ona je primer apsolutnog remek-dela koje možete beskrajno da proučavate i istražujete i koliko god puta da je gledate, uvek ćete naići na nešto novo. Radio sam na filmu tri godine i još uvek mislim da imam šta da otkrivam – kaže reditelj Aleksandar O. Filip.

On priznaje da je za sve krivo Hičkokovo izvanredno majstorstvo u filmskom medijumu i usmerenost na detalje. Ako dodate tu i njegove saradnike, Bernarda Hermana (kompozitora), Džodrža Tomazinija (montažera) i Dženet Li (glumicu), bila je to “savršena oluja genija”, ističe Filip.

Alfred Hičkok

Odmah po premijernom prikazivanju 1960. Hičkokov film je uznemirio gledaoce iznenadnom smrću glavne glumice (Dženet Li) na pola filma, u jezivom okršaju golotinje i sečiva u ruci transvestita Normana Bejtsa (Entoni Perkins), okršaju koji je srušio mnoge tabue.

Rasprave o “Psihu” ne jenjavaju ni danas i čudno je što je nekome trebalo čak 57 godina da snimi film o tome.

Ostvarenje “78/52” – broj se odnosi se na broj uglova snimanja i kadrova u toj dvominutnoj sceni – na početku citira Edgara Alana Poa, koji smrt lepe žene naziva “najpoetskijom temom na svetu”, a onda donosi razgovore sa četrdesetak reditelja, scenarista, istoričara, glumaca, montažera i drugih filmskih znalaca koji su ponudili svoje utiske i analize čuvene scene.

Aleksandar O. Filip se naročito bavio istorijskim kontekstom i nijansiranom analizom, kadar po kadar, Hičkokovog vizuelnog rečnika. Piter Bogdanovič je rekao zanimljivu anegdotu o tome kako je gledao film na jednoj od prvih novinarskij projekcija, gde je Hičkok nasnimio audio-poruku u kojoj moli publiku da ne otkriva kraj. Istoričar Dejvid Tompson je uporedio šok zbog scene pod tušem sa reakcijom publike na ulazak voza u stanicu braće Limijer, kada su prvi put demonstrirali filmsku tehnologiju.

Neki sagovornici su zadirali duboko zanat, uključujući legendarnog montažera Voltera Merča koji je priznao da upravo ovoj sceni u “Psihu” duguje za scenu koju je on montirao 14 godina kasnije u Kopolinom “Prisluškivanju”.

Najiskrenije komentare dali su montažerka Ejmi Dadlston i kompozitor Deni Elfman koji su radili na nesrećnom doslovnom rimejku Gasa van Santa iz 1998. i priznali da nisu uspeli da postignu isti efekat kao Hičkokov montažer Džordž Tomazini. U filmu govore i Bret Iston Elis, Giljermo del Toro, Ilaj Rot, Mik Garis… a prava zvezda je Marli Renfro, sada osamdetsetogodišnjakinja koja je bila dublerka Dženet Li u toj sceni.

Budući da je Aleksandar O. Filip otkrio gledaocima Hičkokovu zebnju da će izgubti svoj ugled u šok-žanru nakon premijere “Zlobnika” (1955) Anri-Žorža Kluzoa, jasno je da je deo misije “78/52” bio i da pokaže kako je detajno Hičkok dizajnirao svaki kadar tako da bi ljudi i šest decenija kasnije govorili o njemu.

Iako sam Hičkok nije bio ubeđen da je scena efektna sve dok nije dodata Hermanova briljantna muzička podloga, činjenica da je na nju utrošio čitavih nedelju dana govori koliko mu je bila važna. Neke anegdote su i pre filma “78/52″bile dobro poznate, recimo da je čokoladni sirup korišćen umesto krvi i činjenica da nikada ne vidite nož kako probada kožu, a neke su gledaoci otkrili tek sada, na primer, da je Hičkok probadao 20 različitih vrsta dinja pre nego što je pronašao onaj pravi zvuk, nalik ubodima ljudskog mesa (reč je o vrsti kasaba dinje).

Osim ovih zanimljivosti reditelj Filip je želeo da oktrije i kreativno-sociološki efekat koji je scena imala na gledaoce, filmske stvaraoce i pop kulturu tokom svih ovih decenija.

Film analizira scenu iz svih uglova, primećujući kako je ona bila kratka u književnom predlošku Roberta Bloha, poredeći je sa jednom baroknom slikom, baveći se odabirom noža, golotinjom, zaobilaženjem cenzora i odlukama koje su se ticale brzine i učestalosti promene kadrova u montažnoj sobi, ali i pitajući se zašto je “Psiho” bio toliko uspešan a njemu tematski sličan film iz iste godine, “Voajer” (Peeping Tom) izazvao takav skandal da je skoro potpuno uništio karijeru Hičkokovog kolege i sunarodnika Majkla Pauela.

U filmu govore i Hičkokova unuka Tere Karuba i deca glavnih glumaca, Osgud Perkins i Džejmi Li Kertis. Džejmi je pričala o svom koplikovanom odnosu sa tom scenom, ali se uglavnom fokusirala na odluku da je imitira u seriji “Kraljice vriska” u kojoj trenutno glumi.

– Džejmi nam je odmah rekla, “Vidi, nisam specijalista za ‘Psiho’, videla sam ga, možda, dvaput u životu. Ne znam mnogo o tome. Znam da većina ljudi misli da je to najbolji film svih vremena, ali ne i ja”. Bila je vrlo otvorena i naročito emotivna dok je pričala o majci. Rekla je kako je cela njena porodica izuzetno zahvalna na “Psihu” i tome šta je film učinio za njih. “Potpuno je promenio karijeru moje mame i veoma sam zahvalna što je ona bila u njemu”, rekla nam je – preneo je Aleksandar O. Filip i neke delove razgovora koji nisu završili u filmu.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s