Predrag Ličina: Zašto će biti važan „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“

Komična apokalipsa – tim rečima hrvatski reditelj Predrag Ličina opisuje svoj film „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“, iako sam naziv filma može asocirati na brojna druga značenja – kaže za BBC News na srpskom.

Predrag Ličina

„Kako je krenulo, za 150 godina otići će i poslednji Srbin iz Hrvatske.

Ali ne samo to – za 250 godina, otići će i poslednji Hrvat iz Hrvatske, a za 350 godina otići će poslednji Srbin iz Srbije“, odgovara Ličina na pitanje zašto je snimio film baš ovog imena.

Kaže da je želeo neuobičajeni film o apokalipsi – ne onaj gde svi iz grada traže spas u prirodi, već avanturističku potragu za vakcinom koja će spasiti Hrvate od zombija.

„Trebalo je da grupa ljudi bude imuna – žene, ima ih previše. Krvna grupa – takođe previše.

Nacionalne manjine – Italijana i Mađara je malo za spas, ali ako su Srbi u pitanju, e tu je sve mnogo interesantnije, ako se iz njihove krvi pravi vakcina.“

Film je rađen u koprodukciji Hrvatske i Srbije, a naći će se ovog proleća u bioskopima širom regiona.

Glavne uloge glume Krešimir Mikić, Hristina Popović, Tihana Lazović.

Na Festu će biti prikazan u okviru programa „Srpski film“.

Sa Predragom Ličinom razgovaram u njegovom zagrebačkom stanu, antikvarnici jugoslovenskih relikvija, knjiga i filmova na različitim medijumima.

 

Dok pušta muziku na gramofonu, spremno dočekuje pitanje – dokle će se na Balkanu snimati filmovi o najeksploatisanijoj temi, odnosima Srba i Hrvata.

„Zauvek. Živimo zajedno preko 1000 godina, govorimo isti jezik – to bi bilo kao da ne pozdravljaš prvog suseda.

Doduše, ponekad ga ne pozdravljaš, ali i dalje živite zajedno još 300 do 400 godina – kada će svi otići.“

Glavnim akterima njegovog filma, Srbima i Hrvatima, predviđa – već viđenu sudbinu.

„Izmurli su Asirci i Feničani, ali su nam nešto ostavili.

A šta mi ostavljamo? Ništa!“

Ipak, ta apokalipsa za Ličinu nije tragični scenario – bar ga tako ne treba shvatati.

„Ovo nije teška drama u kojoj se zemlja zaustavila, ljudi pate i sve je napravljeno kao evropska autorska kinematografija sa dugim i teškim kadrovima.

Ovo je sve napravljeno na foru satire i svako je doživljava na svoj način – neki se iseljavaju u nemačke, irske, švedske – i to je njihova apokalipsa.“

On je rešio da se sa izvora svojih priča – ne pomera.

„Sigurno ne bismo pričali o poslednjem Norvežaninu u Švedskoj, nego o nekoj smrti, sivilu…

Njima nije zabavno, oni znaju šta ih čeka sledećeg dana.“

Zbog toga mu je, kaže, prvi i osnovni cilj da se ljudi – nasmeju.

„I da malo razmisle koliko smo mali i besmisleni, beznačajni – svi naši narodi.“

U tu svrhu, ponudiće publici i estradnu umetnicu Severinu u ulozi bogato obučene italijanske kritičarke globalizacije ili Sergeja Trifunovića – američkog generala koji bi krizu sa zombijima rešio bacanjem humane bombe koja ubija samo ljude.

Hrvatska i srpska kinematografija nisu imale mnogo pokušaja, a još manje onih uspešnih, u žanru horora.

 

Troškovi produkcije za ove filmove rastu sa njihovom složenošću, ali Ličina tvrdi da će njegov biti na nivou svetskih standarda.

„Zombiji nemaju maske, ali imaju šminku – kontaktna sočiva, isturene vene, krv što su pojeli – i veoma su strašni.“

Ponosan je i na scene u svemirskoj stanici, ali i na one koje je u realnosti bilo daleko lakše pronaći.

„Radnja ovog filma je smeštena sedam godina posle hrvatskog bankrota, u bliskoj budućnosti – moja prognoza je da je to 2031. godina.

Smanjio sam broj stanovnika Hrvatske za milion i po i već danas to nije teško snimiti, ako nađeš lokacije koje su dovoljno napuštene – a ima ih.“

Odlučio se da finansije potraži i u Hrvatskoj i u Srbiji.

„Uvek je bolje imati malo više para, pa to bolje izgleda, a glumci i članovi ekipe dobiju bolji honorar.

Bez toga, možeš snimiti film gde ti ja dajem intervju, ti odlaziš u kola i pričaš sa nekom devojkom sat vremena – otprilike za toliko ima.“

našminkani zombi

Ipak, dobijanje sredstava za film ovakvog naslova od Hrvatskog audiovizuelnog centra nije proteklo bez reakcije – pre svega ekstremno desno orijentisane javnosti.

Ličina: Počela je da kola priča da se radi o prekomernom granatiranju Knina tokom Oluje, gde imamo priču o gej paru, Srbinu i Hrvatu, koji beže iz tog pakla.

BBC: Jesu Vam time dali ideju za sledeći scenario?

Ličina: To bi bila dobra ideja ako bi film išao u Kan – autorski film dužih kadrova iz ruke, možda crno-beli, u formatu 4:3. Ali ja to ne umem da napišem – kad sam probao, u drugom kadru mi je pala atomska bomba. Ja bih od toga napravio šalu i sve bi završilo na gej svingu zaraćenih strana.

BBC: Ko bi to finansirao?

Ličina (kroz smeh): Niko… Možda neka međunarodna organizacija.“

Ipak, kako se promocija filma približila, negativne reakcije desničara su utihnule.

„Možda su počeli da shvataju film sa parolom – iz tvojih usta u Božije uši, da nema više Srba u Hrvatskoj“, sa osmehom zaključuje Ličina.

Recept za preživljavanje

Upravo u osmehu, Predrag Ličina vidi jedini način za preživljavanje u „regionistanu“.

„U svakoj zemlji regionistana osećaš podelu – na robote i ekipu koja nešto razmisli.

Kako godine prolaze, robotizirane ekipe je sve više i više, sad je rezultat u njihovu korist više od 80 odsto, a ja se ne obraćam njima – već onima koji nisu roboti.“

Ono što mu serviraju domaći političari, pretvara u šalu, tvrdeći da je time ovde život interesantniji nego u Skandinaviji.

„Tamo političari ulaze u politiku kao menadžeri u novu kompaniju – da pomognu da se dođe do napretka i profita.

Ovde ulaze u politiku da uzmu pare i to se već prihvata kao činjenica, a ljudi podržavaju uspešne u tome – oni sa više afera sve bolje prolaze.“

Zbog toga, osim u filmove, on svoje apokaliptično bekstvo sprovodi i kroz pisanje knjiga.

Ove zime objavio je svoju prvu zbirku priča „Bljuzga u praskozorje“ i najavljuje da na tome neće stati.

„Radim na novoj zbirci priča – napisao sam priču i po, to je naučnofantastična satira iz regionistana.

Sada pišem o superheroju koji ima najgluplju moć – vidi samo pet sekundi unapred.“

On je za sebe želeo moć da crta stripove i stvara muziku.

Kada je otkrio da je netalentovan za obe stvari, okrenuo se filmovima, ali i reklamama.

„Honorar za film je kao za dve i po – tri reklame“, kaže Ličina.

Dodaje da se filmski umetnici dele na dve grupe – na one koji žive od reklama i one koji žive od domaćih telenovela i sapunica.

„Režije plaćam od režije reklama“, u jednoj rečenici opisuje život filmskog reditelja u „regionistanu“ njegov svojevrsni hroničar.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s