Rej Bredberi je jednom prilikom izjavio: „Ja nisam pokušavao da predvidim budućnost. Pokušavao sam da je predupredim“. Na taj način je sjajno objasnio misiju naučne fantastike. Ovaj žanr se nikada nije bavio predviđanjem novih tehnologija. Naprotiv, njegova namera je da nas upozori na mračnu budućnost koja nas čeka ako tvrdoglavo nastavimo istim putem.
Kada društvo odluči da sasluša i prihvati sugestije, neizbežna posledica je njegov napredak. Postoje, međutim, i situacije u kojima nismo spremni da slušamo. Iako nama sadašnjost deluje sasvim uobičajeno, ne bi bilo loše podsetiti se da je moderna era nekada predstavljala užasnu, zastrašujuću noćnu moru, čiji su dolazak autori naučne fantastike pokušavali da preduprede po svaku cenu.
10. „Broj 12 izgleda baš kao ti“ nas je upozorila na južnokorejsku opsesiju plastičnom hirurgijom
Kada se Zona sumraka pojavila na televizijskim ekranima, kozmetička hirurgija jedva da je postojala. Korišćena je samo u najgorim medicinskim slučajevima. Ideja da neko menja strukturu lica samo da bi izgledao lepše ljudima je bila potpuno strana.
Ali ne i piscima Zone sumraka. Ispostavilo se da su tačno znali šta donosi budućnost.
Epizoda pod naslovom „Broj 12 izgleda baš kao ti“ vodi nas u budućnost u kojoj se od svake osobe očekuje da prođe kroz proces „transformacije“ kada napuni 18 godina. Posle operacije, njihov lik se u potpunosti menja i počinje da podseća na jedan od nekoliko idealnih modela. Promena je toliko drastična da je svakom tinejdžeru dodeljen terapeut koji mu pomaže da se izbori sa stresom.
Kada su napisali ovu epizodu, scenaristi Zone sumraka su jednostavno pokušavali da upozore na činjenicu da devojke koriste previše šminke. Nisu mogli ni da pretpostave da će Južna Koreja u 21. veku toliko podsećati na plod njihove mašte.
Zapanjujuća statistika nam govori da se danas svaka treća devojka u ovoj azijskoj zemlji podvrgava nekoj vrsti plastične hirurgije. Baš kao i u priči, rezultati su drastični. Promena je tolika da plastični hirurzi moraju da izdaju sertifikate kojima potvrđuju da su lepotica koja koristi ličnu kartu i bezlična pojava na slici u tom dokumentu – ista osoba.
Baš kao i u scenariju, plastične operacije su postale uobičajeni maturski poklon za devojke. Izgleda da one žive u svojoj ličnoj zoni sumraka: prolaze srednju školu pokušavajući da se uklope u nerealne standarde koje su im nametnuli odrasli, a kada napune 18 godina, preuzimaju jedno od nekoliko društveno prihvatljivih lica.
9. „Savana“ nas je upozorila na nasilje u video-igrama
Rej Bredberi je kratku priču „Savana“ napisao u vreme kada su televizori tek počeli da ulaze u domaćinstva. Taj izum je vrlo brzo promenio sve, pa čak i način na koji se odgajaju deca. Danas je pomalo teško zamisliti kako su se roditelji snalazili pre pojave istraživačice Dore i drugih korisnih sadržaja. Pre pojave televizijskih aparata deca su odrastala drugačije, a Bredberi se plašio promene koju će oni doneti.
U kratkoj priči „Savana“ on piše o porodici koja u domu ima „dečju sobu“ – prostoriju sa interaktivnim TV programom koji zabavlja decu. Decu više odgaja „dečja soba“ nego roditelji i ona vremenom počinju da se ponašaju divlje. Situacija postaje alarmantna i roditelji odlučuju da isključe „dečju sobu“. Deca ih zbog toga ubijaju.
Bredberijeva priča možda deluje kao preterivanje. Kako televizija može naterati decu da ubiju roditelje? Pokazalo se, nažalost, da nije reč o nemogućem scenariju. Događaji iz priče odigrali su se i u stvarnom životu.
Četrnaestogodišnji Noa Kruks bio je opsednut video-igrama i, baš kao u priči, njegova majka počela je da brine kako one utiču na dečaka. U školi je dobijao sve slabije ocene i bio je sve skloniji nasilnom ponašanju. I baš kao i u priči, majka je odlučila da mu oduzme igrice.
Noa to nije dobro podneo i u napadu besa ubio je majku.
Naravno, za Nou se ne bi moglo reći da je potpuno normalan, ali to nisu ni deca u Bredberijevoj priči. Oni su prikazani kao ekstremni simptom daleko većeg problema. Bredberi nije poručivao da će deca početi da ubijaju svoje roditelje, već da će, ukoliko izgube pažnju roditelja, doći do drastičnih posledica. Možda je bio u pravu. Možda su televizija i video-igre zaista napravili džumbus u našim glavama, ali mi smo toliko navikli na njih da to i ne primećujemo.
8. „Mašina staje“ nas je upozorila na prijateljstva preko Fejsbuka
Kada se 1909. godine pojavila kratka priča „Mašina staje“, mnogima je delovala kao preuveličavanje. Telefoni su tek nedavno ušli u upotrebu, a E. M. Forsteru se već činilo da je društvo na ivici propasti. Priviđala mu se „nezamisliva“ budućnost u kojoj će ljudi sve vreme provoditi kod kuće, sedeći pred mašinama, i slati kratke, sažete poruke hiljadama „prijatelja“ koje nikada nisu upoznali, a da će glavni glavni izvor interakcije biti izražavanje pozitivnog stava o tuđim idejama (nalik „lajkovanju“).
Ovo je 1909. čitaocima sigurno izgledalo kao neobični rezultat piščeve paranoje. Čemu tolika briga? Telefon nije ništa strašno. Danas se, međutim, na Forsterova predviđanja gleda iz drugog ugla. Moglo bi se reći da je naš svet gotovo identičan onome iz njegove priče. Njegovi opisi interakcije na daljinu u velikoj meri podsećaju na naše društvene mreže. Ideja o hiljadama prijatelja koje poznajemo isključivo zahvaljujući mašinskoj komunikaciji, predstavlja zastrašujuće preciznu najavu pojave Fejsbuka. A način na koji ljudi u priči šalju misli sažete u jednu rečenicu je zapravo starinski oblik Tvitera.
Forster nije predvideo samo izume našeg doba, već i način funkcionisanja modernog društva. Predstavio je društvene medije kao vid bega od stvarnosti. Svaki put kada glavnu junakinju muče brige o sinu, od neprijatnih misli je spasava sposobnost da „lajkuje“ stvari. Danas će mnogi od nas posvedočiti da je ovo veoma slično iskustvu savremenog čoveka. Veliki broj korisnika društvenih mreža tvrdi da im one skreću pažnju sa osećanja i brige o porodici, pružajući stimulativne impulse koje nije lako ignorisati.
Ne može se zaobići ni naš odnos prema napuštanju zatvorenog prostora. U priči se izlazak iz kuće zarad pukog zadovoljstva smatra čudnim. Većina ljudi to danas neće javno priznati, ali izgleda da i savremeni čovek ima isti problem. Rezultati jedne studije govore nam da samo 1% Amerikanaca učestvuje u nekoj vrsti aktivnosti u prirodi.
Forsterova priča nam poručuje da bi sreću trebalo da tražimo u bliskom odnosu sa prirodom i članovima porodice, a ne u društvenim mrežama. Njegove stavove potvrđuje i istraživanje sprovedeno među američkim studentima, koje pokazuje da su zavisnici od Fejsbuka više skloni depresiji, što znači da bi trebalo da ga poslušamo.
Za priču napisanu 1909, podudarnosti su zaista neverovatne. Forster je pogrešio samo u predviđanju da će nas na takav život naterati neki robot-diktator. Po svemu sudeći, za to smo sposobni i sami.
7. „Kako su se oni dobro zabavljali!“ nas je upozorila na učenje preko interneta
Kada je Isak Asimov napisao „Kako su se oni dobro zabavljali!“ nije bio zabrinut ni za jedno konkretno pitanje. Priču o deci koja uče preko kompjutera je zapravo napisao na molbu prijatelja. Ipak, ono što je u vreme kada je priča nastala delovalo sasvim nevažno, danas postaje stvarnost.
Asimov nam govori o budućnosti u kojoj se deca obrazuju isključivo kod kuće, sedeći ispred kompjutera. Kada se kompjuteri u jednom trenutku pokvare, oni saznaju da su učenici nekada nastavu slušali u učionicama i iznenada počinju da se pitaju koliko je zabave to unosilo u živote njihovih predaka.
Društvo još uvek nije stiglo do te tačke, ali činjenica je da polako napredujemo. Kada je Asimov napisao svoju priču, nastava se odvijala isključivo u školama i skoro niko se nije školovao kod kuće. Danas je broj dece koja obrazovanje stiču kod kuće samo u Americi veći od dva miliona.
Učenje uz pomoć kompjutera sve je prisutnije. Još 2011. godine 30% studenata je znanje sticalo preko interneta. Ovaj trend ne odnosi se samo na odrasle. Škole već neko vreme promovišu nastavu koja se oslanja na rad na kompjuteru. Takvi programi počeli su da prodiru čak i u predškolske ustanove.
Zagovornici ovog pristupa tvrde da će to uskoro postati norma.
6. „Preduzeće ‘Lutke’“ nas je upozorilo na pojavu „vaifu“ jastuka
Kratka priča „Preduzeće ‘Lutke’“ Reja Bredberija mnogima će delovati pomalo neozbiljno. U njoj dvojica muškaraca, kojima je dosadilo da ispunjavaju seksualne prohteve svojih žena, kupuju robote koji će ih zameniti u vršenju „bračnih obaveza“. Nevolje počinju kada shvate da se ženama novi muževi više sviđaju od starih. Na kraju priče, glavni lik završava u kutiji dok njegova supruga nastavlja život sa novim robo-mužem.
Na prvi pogled, priča je besmislena. Trebalo bi da smo spremni da radimo na svom braku, a ne da partnera zamenimo lutkom… zar ne?
Pa, u Japanu se dešava upravo to.
U toj zemlji u poslednje vreme vlada prava epidemija nezainteresovanosti za seks. Trenutno, 61% neoženjenih Japanaca tvrdi da nikada nisu bili u vezi, a 45% Japanki između 16 i 24 godine izjavljuje da ih intimni odnosi nimalo ne zanimaju. Zašto je polovina Japana izgubila interesovanje za veze sa drugim ljudima? Zato što zahtevaju previše truda.
Naučnici od samog početka za postojanje fenomena tzv. „aseksualnih biljojeda“ krive činjenicu da su ljudi jednostavno digli ruke od romantičnih veza. Situacija je postala toliko ozbiljna da je jedan ekonomski analitičar predložio da privlačni muškarci plaćaju veće poreze. On smatra da će na taj način manje zgodni muškarci imati bolju prođu kod žena, što će dovesti do povećanja nataliteta.
Iako „biljojedi“ izjavljuju da nisu zainteresovani za seks, to nije u potpunosti tačno. Čini se da, iako nisu spremni da se potrude kako bi privukli žene od krvi i mesa, ipak nemaju ništa protiv zasnivanja romantičnih veza sa artificijelnim partnerkama. Oni veliku količinu vremena provode zabavljajući se sa virtuelnim devojkama na internetu, kupujući erotske figurine likova iz crtanih filmova i udvarajući se „vaifuima“ – jastucima na kojima se nalaze slike žena.
Ovaj fenomen nije ograničen samo na Japan. U Americi postoje tzv. „iDollators“ [eng. doll – lutka], muškarci koji su odustali od pokušaja da stupe u vezu sa stvarnim ženama i „oženili“ se svojim lutkama za seks.
Iako nam se čini da je Bredberi „Preduzeće ‘Lutke’“ napisao kao šalu, trenutno živimo u svetu u kome lutke, koje izgledom podsećaju na prave žene, polako ulaze u naše spavaće sobe.
5. „Viplov kontrolni centar“ nas je upozorio da će nam mašine ukrasti radna mesta
Rod Serling je 1964. napisao epizodu Zone sumraka u kojoj nas upoznaje sa Volasom V. Viplom, vlasnikom fabrike koji je otpustio zaposlene zamenivši ih robotima. Ironijom sudbine, i samog Vipla na kraju epizode zamenjuje robot.
Kao i mnoge druge epizode Zone sumraka, „Viplov kontrolni centar“ predvideo je budućnost. Kao prvo, robotizovane fabrike su danas sasvim uobičajena pojava, a mi čak nismo ni svesni koliko smo zagazili u „svemirsko doba“. Odmakli smo daleko od vremena kada su nam kompjuter i par mašina jednostavno olakšavali život. Fabrikama danas sve više upravljaju roboti, baš kao što je predvideo Serling.
Stručnjaci predviđaju da će u narednih dvadeset godina nestati oko 50% svih radnih mesta. Ovde ne govorimo samo o fabrikama, i upravo to je detalj kojim Serling pogađa sam centar mete. Slično Volasu V. Viplu, menadžeri koji su radnike zamenili mašinama danas i sami bivaju zamenjeni.
Nedavno je stvoren i testiran kompjuterski program koji bi trebalo da olakša odabir zaposlenih. Odmah se pokazalo da mašina donosi bolje odluke od ljudi. Kada je programu poveren zadatak da izabere buduće radnike, oni koje je izabrao ostajali su zaposleni u proseku 29 dana duže od ostalih aplikanata.
Dragi radnici na proizvodnim trakama, ne očajavajte, roboti dolaze i po vašeg šefa.
4. „Nezadovoljavajuće rešenje“ upozorilo nas je na Hladni rat
Kada je Amerika stvorila atomsku bombu, svet se promenio. Ovo užasno oružje podiglo je nivo ratnih razaranja i tako okončao Drugi svetski rat. Tada je Amerika postala supersila, a ostale države imale su toliko naoružanja da su bile u stanju da unište zemaljsku kuglu. U takvom svetu došlo je do Hladnog rata. Kada se taj „ledeni“ konflikt završio, nastupila je era u kojoj Amerika kontroliše ostale zemlje, ograničavajući im pristup oružjima za masovno uništavanje, zarad mira u svetu.
Ovo nije bila lekcija iz istorije. Ovo je sažetak priče „Nezadovoljavajuće rešenje“, koju je Robert Hajnlajn napisao pre nego što je iko počeo da radi na projektu „Menhetn“.
Priča je nastala pre nego što su SAD ušle u Drugi svetski rat. Prema Hajnlajnovim rečima, priča je nastala kao odgovor na molbu urednika da napiše nešto o upotrebi „radioaktivne prašine“ kao oružja. Ono što je neobično nije činjenica da je Hajnlajn pogodio kako će izgledati atomska bomba (on je zapravo smatrao da će podsećati na biološko oružje), već to što je skoro savršeno opisao narednih šezdeset godina istorije.
Hajnlajn je pogodio da će nas pojava nuklearnog oružja naterati da živimo u stalnom strahu od iznenadnog totalnog uništenja. Tokom Hladnog rata, deci su u školama, kao deo redovne nastave, neprestano puštani edukativni filmovi koji su ih učili kako da prežive apokalipsu. Hajnlajn se, međutim, ne zaustavlja na tome. On upozorava na budućnost u kojoj će Amerika preuzeti ulogu svetskog policajca.
U njegovoj priči SAD raspolažu naoružanjem kojim lako mogu uništiti civilizaciju. Amerikanci zato formiraju „mirovnu patrolu“ koja primorava ostale zemlje da se odreknu oružja. Ovo savršeno opisuje današnju situaciju u kojoj Amerika sprečava druge države, poput Irana, da postanu nuklearne sile.
Hajnlajnova priča završava se upozorenjem da Amerika verovatno neće biti u stanju da se održi u ulozi međunarodnog čuvara mira i da će ovaj svet na kraju izazvati sopstveno uništenje. To je prilično uznemirujuće predviđanje, ukoliko imamo u vidu koliko je toga pisac pogodio.
Ono što mu pak nije uspelo da predvidi jeste naša spremnost da se pomirimo sa životom u distopijskom svetu. On priču završava rečenicom: „Ne mogu da budem srećan u svetu u kome jedan čovek, ili grupa ljudi, ima moć da odlučuje o našim životima.“ I zaista, priznali mi to ili ne, to je upravo svet u kome danas živimo. Jednostavno smo naučili da prihvatimo sudbinu, prestanemo da brinemo i počnemo da volimo distopiju.
3. „Šum“ nas je upozorio na opsesiju nostalgijom
Ako vam je potreban dokaz da je naša kultura opsednuta nostalgijom, dovoljno je da odete na internet. Za tren oka preplaviće vas članci tipa „Samo se deca devedesetih sećaju ovoga“ i sl.
Zona sumraka nas je, između ostalog, upozorila i na ovaj problem. Epizoda „Šum“, emitovana 1961, pripoveda nam o čoveku koji u svojim poznim pedesetim otkriva stari radio na kome se može čuti samo muzika iz njegovog detinjstva. Postaje opsednut tim aparatom i ne odvaja se od njega. Prijatelji uskoro postaju zabrinuti za njegovo mentalno zdravlje i oduzimaju mu radio.
Da li vam ovo zvuči poznato? Junakov radio možemo uporediti sa masom kablovskih kanala koji emituju isključivo „retro“ sadržaje iz proteklih decenija. Gotovo svaki aspekt industrije zabave opsednut je prošlošću.
Uzmimo za primer filmove. Ako proverimo liste deset najgledanijih filmova za svaku godinu ove decenije, utvrdićemo da samo šest filmova nisu rimejkovi ili nastavci. Stiče se utisak da se neprestano vraćamo u detinjstvo, baš kao i junak epizode Zone sumraka. To može predstavljati veći problem nego što smo svesni.
Nostalgija je nekada smatrana psihičkim oboljenjem, a ne nečim čime se treba ponositi. Ova reč je bila upotrebljavana da bi se opisalo stanje parališuće čežnje za prošlošću, koja vodi u depresiju. Danas ima onih koji upozoravaju da je društvo u umetničkom i civilizacijskom smislu upalo u kolotečinu zahvaljujući opsednutosti prošlošću. Možda, poput čoveka iz epizode „Šum“, zaista sedimo ispred mašine i neprestano ponavljamo uspomene na prošle dane… i to je možda problem.
2. „Farenhajt 451“nas je upozorio na opsesiju rijaliti programima
„Farenhajt 451“ ne govori samo o spaljivanju knjiga. Govori i o društvu koje je spremno da se odrekne intelektualnosti i društvenih interakcija, i to zahvaljujući televiziji. Priznajemo da se danas ne spaljuju knjige, ali neki segmenti romana zastrašujuće podsećaju na trenutak u kome živimo.
Mildred, supruga protagoniste, opsednuta je gledanjem svakodnevnog života „porodice iz dnevne sobe“ na televizijskom ekranu. Čini se da su joj životi tih ljudi daleko interesantniji od vlastite porodice. Ona ističe kako ima obavezu da prati ono što oni rade i ignoriše muža kako bi se koncentrisala na program. U uši ubacuje „audio školjke“ u želji da eliminiše smetnje iz spoljnog sveta.
Priča o posmatranju tuđeg života nas podseća na moderne rijaliti emisije, naročito na onu posvećenu porodici Kardašijan. Današnja publika zna uznemirujuću količinu detalja iz njihovog privatnog života. Na internetu se mogu pronaći sajtovi koji svakodnevno ažuriraju sadržaj unošenjem novih podataka o Kim i kompaniji. Neki gledaoci su spremni da, naizgled šaljivim tonom, priznaju da o ovoj bogataškoj porodici znaju više nego o sopstvenoj.
Bredberijeve „školjke“ su takođe postale stvarnost. Danas imaju formu slušalica koje stavljamo na uši. Ovde nije reč samo o predviđanju buduće tehnologije. Slušalice su promenile društvo, baš kao što je Bredberi predvideo.
One su promenile način na koji konzumiramo umetničke sadržaje. Muzika je nekada bila umetnička forma koja se izvodila u javnom prostoru, danas svako neguje svoj ukus zahvaljujući mogućnosti da muziku sluša bez prisustva drugih ljudi. Mnogi čak slušalice stavljaju na uši kako bi poručili drugima da ih ostave na miru. Možda još ne spaljujemo knjige da bismo naterali sebe da sa drugima razgovaramo o njima.
1. „Ovce gledaju naviše“ nas je upozorila na problem zagađenosti vazduha
Knjiga Džona Branera „Ovce gledaju naviše“, objavljena 1972. godine, upozorava nas na opasnost koja preti od zagađenja. Stanovništvo u priči koristi filtere za prečišćavanje vode, a samo oni najsiromašniji piju vodu iz česme. Svi nose gas-maske kako bi preživeli smog. Hemikalije su uništile vodu i zemljište.
Da živite u Kini, ovo bi vam zvučalo kao prilog iz vesti.
Moderna Kina pretvorila se u mesto kakvo Braner opisuje u svojoj knjizi. Voda koja stiže iz kineskih vodovoda predstavlja ozbiljnu opasnost po zdravlje stanovništva. Pije se isključivo flaširana voda. Čak i siromašni u najvećoj mogućoj meri izbegavaju korišćenje vode iz česme.
Kinezi napolju nose maske. Situacija je gora nego što se moglo očekivati. Zagađenje je nedavno dostiglo ono što se naziva „nivoom sudnjeg dana“ ili „vazduhopokalipsom“. Nivo zagađenja je 18 puta viši od dozvoljenog i zato je neophodno nositi masku.
Jedan od najdrastičnijih primera zagađenja mogao se videti u gradu Kingdao. Zahvaljujući velikoj koncentraciji hemikalija, površina mora u priobalnom pojasu u potpunosti je bila prekrivena zelenim algama. Radi se o katastrofi apokaliptičnih razmera, ali za Kineze je to uobičajeni deo svakodnevice, na koji su se odavno navikli. Jer kada živite u distopiji, nemate mnogo izbora.
POGLED IZ SVEMIRSKOG BRODA 