Novi animirani film Pinokio, meksičkog reditelja nagrađenog Oskarom, Giljerma del Toroa, imaće premijeru na striming servisu Netfliks 9. decembra ove godine.
Ova mračna muzičko-fantazijska adaptacija priče koju je Dizni proslavio svojim animiranim filmom iz 1940. godine i nedavnim igranim rimejkom sa Tomom Henksom napravljena je kadar-po-kadar tehnikom (ili stop-animacijom) za razliku od Diznija koji je u filmu iz 1940. godine koristio tradicionalnu 2D animaciju, a za svoj ovogodišnji rimejk komjutersku animaciju.
Del Toro svoju verziju smešta u eru fašizma u Italiji 1930ih, a tom tematikom su se bavili i njegovi prethodni filmovi Đavolja kičma i Panov lavirint.
Kritičar američkog magazina Njujorker Entoni Lejn podelio je svoje utiske o filmu. Kako Lejn navodi u svojoj kritici, tvorac Pinokija, italijanski pisac Karlo Kolodi čije su priče o drvenom detetu objavljene 1883. kao knjiga Avanture Pinokija, počinje zaplet scenom nasilja kada komad drveta počne da jeca u strahu da će ga iseći alat drvodelje dok se dva starca svađaju oko njega. Volt Dizni je u svojoj verziji 1940. godine odabrao prijatniji početak prikazujući cvrčka koji cvrči i kvazi-alpsku fantaziju Đepetove radionice, čiji mir narušavaju samo otkucaji satova. U del Torovoj adaptaciji, koja se zvanično zove „Giljermo del Torov Pinokio“ ton je mračan i tugaljiv. Đepeto na početku filma oplakuje pravog dečaka: svog sina Karla, kojeg je voleo i izgubio. Pinokio, kojeg Đepeto pravi u pijanstvu, predstavlja zamenu za drugo dete.
To uspostavlja emotivni naboj za ono što sledi. Del Torov Pinokio se ponaša kroz svoje avanture kao da ima puno toga da dokaže, a malo toga da izgubi – kao neko ko zna da je samo bio delimično željen od samog početka. Osnovni pokreti Pinokija su šut u vis i skakutanje, a takvi neobazrivi pokreti se idealno uklapaju sa animacijom filma, s tim da je efekat mnogo bolji nego u starim mitološkim filmovima Reja Harihauzena gde su trzaji kostura ratnika kao u filmu „Jason i Argonauti“ (1963) činili kosture jezivijim, a ne manje jezivim.
Delovi narativa će biti poznati svakom ko je gledao Diznijevu verziju. Pinokija (glas mu daje Gregori Man) namamljuje lisicoliki negativac (Kristof Valc) da napusti Đepeta (Dejvid Bredli) i šalje ga u cirkus. Tu je i cvrčak, ali se zove Sebastijan (Juan Makgregor), a ne Džimini, koga kao u okrutnoj farsi obaraju i gaze. Takva nemilosrdnost kao i sposobnost cvrčka da ponovo ustane nakon primljenih udaraca sudbine stvaraju vrlo čudan vrhunac kada Pinokio umire i svaki put se pojavi u podzemnom svetu tame gde su zečevi nosači kovčega a sjajna plava sfinga (Tilda Svinton) sa rogovima bizona i repom kao bičem drži mu lekciju o večnosti i tuzi. Dečak se posle toga vraća u život jer ima gumenu dušu u sebi iako je komad drveta.
Čitaoci Kolodija će biti zadovoljni mešavinom fatalizma i nade, dok će se roditelji pitati kakve su šanse da im dete zaspi uveče nakon gledanja filma. U filmu se pojavljuje nakratko i sam vođa fašista Musolini, kojeg Pinokio ismeva fekalnim humorom. Na sve to film je takođe i mjuzikl, ali pesme ne ostavljaju utisak. Nezaboravna je i scena kada Pinokio u crkvi gleda u raspeće koje je napravio Đepeto, a onda i on pravi isti položaj da imitira Hrista u agoniji. To je zapanjujuć trenutak, svakako blasfemičan, ali više čudesan nego prezriv, navodi Lejn u tekstu.
POGLED IZ SVEMIRSKOG BRODA 