Zašto u domaćoj kinematografiji ima malo horor filmova?

Nedavno smo obeležili 50 godina od premijere prvog srpskog horor filma, “Leptirice”. Tu se postavlja pitanje zašto smo na prvi domaći horor film čekali sve do 1973. godine, kad je taj žanr prisutan od samih početaka filma kao umetnosti, a Jugoslavija je već imala i više nego dobro razvijenu filmsku produkciju.

Žorž Melijes, koji se pored braće Limijer smatra tvorcem sedme umetnosti, je još krajem 19. veka snimio više kratkih horor filmova.

Neki od najznačajnih filmova sa početka dvadesetih godina prošlog veka su upravo horor filmovi, a to su: “Nosferatu: Simfonija ušasa“ (1922) nemačkog reditelja Fridriha Vilhelma Murnaua, i takođe nemački “Kabinet Doktora Kaligarija (1920) reditelja Roberta Vinea. Možemo dodati i manje poznati švedski film Benjamina Kristensena iz 1922. “Haxan”, kod nas preveden kao “Veštica”.

Kao što vidimo horor je bio veoma zastupljen u vreme nemog filma. Bio je pogodan zbog toga što je to pre svega jedan vizuelni žanr, a tadašnji reditelji nisu imali tu mogućnost da se koriste dijalogom i zvukom na traci. Pa da bi ispričali priču i ostavili utisak na gledaoca morali su da se koriste isključivo slikom, svetlom i kostimima.

Na ovim prostorima smo ozbiljnu filmsku produkciju dobili tek posle drugog svetskog rata u novooformljenoj komunističkoj Jugoslaviji i tada, naravno, niko nije snimao horore, jer su se filmovi uglavnom svodili na propagandu i veličanje Narodnooslobodilačke borbe.

Filmski i književni kritičar čija je uža specijalnost horor, Dejan Ognjanović, upravo u socijalističkoj estetici vidi jednog od krivaca što je horor kao filmski žanr “zakržljao” u Srbiji.

“Kao što ni u književnosti nismo bogzna koliko iskoristili bogate potencijale naših folklornih verovanja onako kako to bogato jesu na primer Englezi, još manje smo to učinili na filmu, a naročito za vreme vladavine komunizma i njegove ljubavi prema realizmu. Tada se na horor gledalo kao na stranog, dekadentnog uljeza sa trulog Zapada koji nema šta da radi među našim proleterima zagledanim u ružičastu soc-realističku budućnost”, kaže Ognjanović.

Pored toga što je komunizam indirektno sprečavao horor da dopre do malih ekrana i velikih platna, Ognjanović je mišljenja da se horor ovde jednostavno nikad i nije tražio ili masovno voleo, a naši stvaraoci nisu birali “jezik horora” kada su imali potrebu da se izraze, čak se može reći da su i zazirali od njega.

“Razlozi za to su složeni, ali svakako su u velikoj meri kulturološki i istorijski: dok Englezi imaju tradiciju pričanja priča o duhovima uoči Božića, i njihovo objavljivanje u časopisima i knjigama tom prilikom, mi u to vreme samo jedemo pečenu prasetinu. Dok Amerikaci imaju tradiciju proslave Noći veštica, mi to ovde većinski osuđujemo kao ‘Satanizam’”, objašnjava Ognjanović.

Dramaturg i scenarista, Aleksandar Radivojević, koji potpisuje ostvarenja kao što su  “Čarlston za Ognjenku”, “Crna svadba” i kontroverzni „Srpski film“, ne misli da je komunizam direktno sputavao horor u Srbiji, već najveći deo “krivice” za zapostavljanje ovog žanra pripisuje samim autorima.

“Realizam jeste bio podrazumevani mejnstrim tog vremena, i dalje je, ali ne bih rekao da je on aktivno potiskivao fantastiku. Fantastika je onda bila čak i poželjnija, pošto je iz ugla tadašnjih autoriteta mogla samo dodatno da distancira filmska dela od potencijalne društvene kritike bežeći u fantaziju. A što dublje u fantaziju, to dalje od čačkanja samoupravnog socijalizma, ili se barem tako mislilo.  Krivica je dakle, više na samim autorima nego na komunizmu, oni su se plašili da neće biti dovoljno ozbiljno shvaćeni ako budu bežali od realizma, a slična situacija je i danas”, ističe Radivojević.

Čak i Đorđe Kadijević, reditelj koji se prvi usudio da u Jugoslaviji napravi film strave i užasa, u svim svojim pojavljivanjima u javnosti “pere ruke od žanra” i svoju “Leptiricu” naziva “poetskom fantastikom” ili “filmskom bajkom”, iako je ona po svim kriterijumima apsolutno čist horor film.

„Horor me uopšte ne zanima, to je jedan holivudski komercijalni žanr koji se masovno proizvodi jer ljudi vole da uz koka-kolu van radnog vremena gledaju filmove koji zabave mešavinom straha i šale. Mene je iskreno interesovala jedna poetika fantastične geneze koja bi ušla u prostor metafizike, transcendencije, u kome jugoslovenski film, a još manje televizija nikada nisu ukoračili“, rekao je Kadijević za BBC na srpskom povodom 50. godišnjice “Leptirice”.

Ako se filmski stvaraoci, pa čak i oni koji su neminovno snimili horor film aktivno ograđuju od žanra nerealno je očekivati da horor može imati neki uspeh. Prema rečima Aleksandra Radivojevića intelektualne i umetničke elite zaziru od horora jer se ovaj žanr tradicionalno smatra šundom, šakrtom ili u najmanju ruku neozbiljnim i nezrelim.

“Verovatno zato što se horor bavi ‘graničnim’ I ekstremnim sadržajima koji neretko putuju van granica onog što je generalno prihvatljivo, dakle ‘dobrog ukusa’. Kadijević se od žanra ograđuje po automatizmu, smatrajuči da ozbiljnom čoveku poput njega ne priliči da se umetnički identifikuje sa nečim što je u njegovo vreme tretirano pežorativno, zato I traži pogodan sinonim koji bi zvučao sofisticiranije”, objašnjava Radivojević.

Da li zbog komunizma ili zbog stava intelektualnih elita iz sveta filma, da je horor suviše nezreo i dekadentan da bi se oni bavili njime ovaj žanr je decenijama ostao skrajnut i zapostavljen u domaćem filmu.

Ipak, domaća kinematografija nije potpuno ostala bez horora pa je tako Đorđe Kadijević 1990. snimio film “Sveto mesto” inspirisan pripovetkom Nikolaja Gogolja “Vij”. Jedan od naših najpriznatijih i najpoznatijih reditelja Goran Marković je snimio čak dva horor filma, to su “Variola Vera” (1982) i “Već Viđeno” (1987). Osamdesetih godina prošlog veka je sa hororom koketirao i Slobodan Šijan u filmovima “Maratonci trče počasni krug” (1982) i “Davitelj protiv davitelja” (1984), ali ovo su ipak više komedije i narod ih je tako uglavnom i doživljavao.

Što se tiče domaćeg horora u 21. veku mogli bismo da izdvojimo “TT Sindrom” (2002) Dejana Zečevića i “Srpski film” (2010) Srđana Spasojevića za koji naš sagovornik i scenarista ovog filma, Aleksandar Radivojević, kaže da nije čist žanrovski horor, ali strave i užasa ima poprilično.

Ovde bismo mogli da dodamo i film Stevana Filipovića “Šejtanov ratnik”, koji je, poput pomenutih Šijanovih filmova, takođe mešavina komedije i horora.

Nije kao da ovdašnji narod ne voli da se plaši ili nema potencijala za strašne priče, još od doba starih Slovena su se oko ognjišta ispredale priče o Baba Jagi, drekavcima i karakondžulama.

U koje god malo zabačenije selo da odete videćete da se i danas pričaju priče o ljudima koje su otele vile ili jahale veštice. Dakle, Srbima horor nije stran, već je stran srpskim filmskim stvaraocima koji ove priče nisu želeli da pričaju, uz retke izuzetke.

Objavljene prve fotografije nastavka “Dine”

Ljubitelji filma “Dina” konačno mogu da naslute šta ih očekuje u nastavku ostvarenja Denisa Vilneva, pošto su objavljene prve fotografije sa scenama iz filma.

Ako se pitate kako počinje drugi deo „Dine“, setite se kako se završio prvi deo iz 2021. godine.

Reditelj Denis Vilnev ističe da ovo nije novi film, već već nastavak prvog.

„Važno je, to nije nastavak, to je drugi deo. Postoji razlika. Želeo sam da film počne na istom mestu na kom smo ostavili likove. Ne postoji vremenski skok. Želeo sam dramski kontinuitet s prvim delom“, rekao je Vilnev za „Veniti fer“ povodom objavljivanja prvog tizera.

Premijera drugog dela „Dine“ već je zakazana i to za 3. novembar.

Film je adaptacija istoimenog romana Frenka Herberta. Mitska avantura je premijerno prikazana početkom septembra na Venecijanskom filmskom festivalu, i dočekana je uz izvrsne kritike.

„Dina“ donosi priču o sinu plemićke porodice, kome je poverena zaštita najvrednije stvari i ključnog elementa u galaksiji. Vilnev režira priču o Polu Atridesu, sjajnom i nadarenom mladiću, stvorenom da postigne velike stvari, i koji stoga mora da otputuje na najopasniju planetu u svemiru kako bi osigurao budućnost svoje porodice i svog naroda.

Međutim, uvučen je u sukob oko distribucije najvrednijeg elementa u galaksiji, koji se nalazi samo na Arakisu… Sve mogu da prežive samo oni koji uspeju da pobede svoj strah.

SF roman decenijama odoleva ekranizaciji

Kurt Vonegat je jedan od najvoljenijih književnih autora 20. veka i ne iznenađuje to što bi mnogi voleli da adaptiraju njegove radove, ali to i nije baš bilo uspešno do sada.

To je mahom zbog toga što su njegovi radovi toliko specifični da je pitanje kako bi mogli da budu uspešno ekranizovani a da ne izgube ništa od onog što im je najveća čar.

Sarkastična naracija koja je izmeštena kroz vreme i prostor, ponekad suptilni, a ponekad očigledni komentari na račun različitih tema, kao i neretko pripovedanje u prvom licu ono su što je u tom smislu problematično.

Jedan od njegovih najboljih romana ujedno bi bio i najteži za adaptaciju i zato ovo delo i dalje odoleva ekranizaciji.

U originalu se zove Cat’s Cradle, kod nas je prevedeno kao Svračje noge (prvobitno kao “Kolevka za macu”), a odavno privlači mnoge da ga adaptiraju, uključujući Leonarda Dikaprija i Nou Holija.

Ova postmoderna satira govori o smaku sveta koji je nastao smrzavanjem, nakon čega se istražuje izolovano društvo koje deluje kao da to na njega uopšte nije uticalo.

Vonegat se bavi temama odgovornosti, filozofije, religije kroz komičnu vizuru i mnogi veruju da ona nikada ne bi trebalo ni da bude adaptirana, jer ima nekih segmenata koji mogu da imaju efekat samo u pisanoj formi.

Delovi ovog romana adaptirani su u okviru filma Between Time and Timbuktu, koji je obuhvatao elemente nekoliko Vonegatovih romana, a potom kompanija Leonarda Dikaprija nije uspela da ode dalje od faze planiranja.

Poslednji u nizu je Noa Holi, tvorac serije Fargo, koji je želeo da napravi seriju, ali za sada nije u tome uspeo.

Objavljen postapokaliptični roman “Štangla” Boška Martinovića

U izdanju Everest Medije objavljen je postapokaliptični roman Štangla, prvenac talentovanog pripovedača i profesionalnog prevodioca Boška Martinovića. Radnja romana govori o vremenu nakon svojevrsnog sloma savremene civilizacije i poigrava se budućnošću Beograda u takvim nenadanim okolnostima.

Nakon neobjašnjenog akcidenta koji je pogodio svet, oskrnavljeni Beograd ne pruža svima jednake šanse. Dvanaestogodišnji dečak Štangla izgubio je sve, ali nakon pet godina samotnjačkog preživljavanja u devastiranom gradu kojim vladaju brutalna pravila, i dalje ne odustaje od potrage za jednim delićem pređašnjeg sveta – za svojim domom.

Ipak, kada silom prilika i uprkos svojim pravilima biva prinuđen da se poveže s još nekim, naći će se pred izborom da se prilagodi drugačijem načinu života koji pruža izvesnu sigurnost, ili mu se suprotstavi rizikujući da izgubi sve. Njegova odluka dovešće ga dalje nego što je zamišljao, do tačke gde i vreme postaje relativno.

Boško Martinović je rođen 1978. godine u Beogradu. Diplomirani je filolog grčkog jezika i aktivan je stručni prevodilac. U slobodno vreme se bavi muzikom, fotografijom, crtanjem i pisanjem. Objavio je instrumentalni album Time 2015. godine za izdavačku kuću Nocturne Media. Njegov strip Microcosmos M bio je odabran za izložbu 100 najuspelijih radova Salona stripa 2018. godine, održanog u beogradskom SKC-u.

Iako je tek nedavno počeo da objavljuje svoje priče fantastike, on se pisanjem za voju dušu bavi dugi niz godina. Pre romana Štangla, Martinović se kao prozni autor širem čitalaštvu prošle godine predstavio pričom „Mrest“ objavljenom u časopisu Znak Sagite. Ove godine odlučio se da učini i korak više i objavi roman. Kako je došlo do odluke da napiše ovo delo, Martinović za sajt Art-Anima.com kaže:

„Iako me je u naučnoj fantastici i srodnim podžanrovima koji se dotiču distopije, oduvek zanimala razrada svega što dolazi nakon katastrofe, zapravo je čitanje zbirke priča Apokalipsa juče, danas, sutra – priče o smaku sveta koju je priredio Goran Skrobonja pokrenulo pisanje Štangle. Bilo je tu odličnih priča, a pojedine su pratile neki put koji možda ja ne bih odabrao. Neke su ostavile jači utisak i pokrenule me.“

„U dahu sam napisao jednu priču. Štangla je najpre trebalo da bude novela, sačinjena od tri poglavlja – tri zasebne priče povezane nitima istog univerzuma. Nisam imao hrabrosti da razmišljam o pisanju nekog obimnijeg dela, sve dok me nije motivisao Boban Knežević komentarom da je to što sam napisao po njemu bio deo romana a ne priča. Kao urednik, dao mi je savete i smernice za dalji rad, ali pre svega me je ohrabrio da radim dalje. Najveći deo sam zapravo napisao za nekih mesec i po dana, ali se zbog raznih okolnosti odlagala finalna verzija i sve je sazrelo baš sada. Konačno – Štangla je tu.“

Govoreći o tome šta ga privlači distopijskoj i postapokaliptičnoj naučnoj fantastici, Martinović kaže:

„Zapravo, propast je vrlo neugodna tema, ali sa bezbedne distance čitaoca dozvoljava mi da, prateći glavnog junaka, bez posledica eksperimentišem sa rešenjima kako preživeti smak sveta. Problema je bezbroj, opstanak nije garantovan. Društveno uređenje u vremenu nakon nekakve katastrofe mi je posebno zanimljivo pitanje, jer te okolnosti, nemaština, nasilje i glad kreiraju novi način života. Šta je potrebno da bi pojedinac preživeo i da li je moguće uspostaviti koliko-toliko normalno društvo iz pepela – ili je čak i to utopija? To su neki motivi kojima se bavim na dvesta i kusur strana u Štangli, iz ugla pojedinaca iz različitih miljea. Pre svega, u perspektivi jednog klinca koji po prirodi stvari nije u poziciji da razume okolnosti u kojima se našao. Zato mi je tokom pisanja bilo najinteresantnije da od svih likova upravo kroz njegovu borbu i ja postepeno saznajem šta se zapravo desilo. A sada mogu i čitaoci“, kaže Martinović.

Spilberg žali zbog “E.T-ja”

Legendarni reditelj Stiven Spilberg nije oklevao da kritikuje ideju da starije filmove treba ponovo montirati kako bi odgovarali modernom senzibilitetu.

Govoreći na Tajmovom samitu 100 u Njujorku, 76-godišnji reditelj je rekao da žali što je dozvolio da u svom blokbasteru iz 1982. E.T. u kasnijem izdanju, uklone oružje montažom.

Tako je u izdanju objavljenom povodom 20. godišnjice izlaska filma E.T., vatreno oružje zamenjeno voki-tokijem.

“To je bila greška. Nije trebalo to da uradim. E.T. je proizvod svog vremena! Nijedan film ne bi trebalo da se revidira na osnovu toga kroz koje naočare sada gledamo, bilo dobrovoljno ili prisilno”, rekao je Stiven Spilberg publici.

“Nije trebalo da preturam po arhivi sopstvenog rada.”

Inače, Spilberg je još 2011. najavio da će se oružje vratiti za 30. godišnjicu puštanja, objašnjavajući tada da je razočaran sobom i procesom.

“Nikada nije trebalo da preturam po arhivi sopstvenog rada i nikome ne preporučujem da to radi. Svi naši filmovi su neka vrsta putokaza gde smo bili kada smo ih snimali, kakav je svet bio kada smo objavili ove priče. Tako da nam je zaista žao što tako nešto postoji”, rekao je sada.

Spilberga su takođe pitali šta misli o kontroverznoj preradi romana Ronalda Dala, koja je uključivala promenu reči. Na primer, reč mast je postala ogromna, ružna i zverska.

“Za mene je to svetinja. To je naša istorija, to je naše kulturno nasleđe. Ne verujem u cenzuru na taj način”, rekao je slavni reditelj. Inače, među autorima čija su dela prilagođena savremenim čitaocima su Agata Kristi i Ijan Fleming.

Danas pretpremijera predstave “Bajka o Noćurku i Danici” u niškom Pozorištu lutaka

Predstava rađena po motivima romana Mioša Petkovića i u režiji Rastislava Ćopića Bajka o Noćurku i Danici premijerno će biti izvedena na daskama Lutkarskog pozorišta u Nišu u petak, 28. aprila od 19:30.

aMališane očekuje priča o čudesnoj kotlini gde žive mnoga šumska i čarobna bića, princeza praskozorja Danica i noćni vilenjak Noćurak. Njih dvoje se ne podnose, ali će u susretu sa mnogim izazovima, morati da sarađuju i prevaziđu svoje razlike da bi istrajali u avanturi o prijateljstvu, ljubavi i otkrivanju prave čarolije.

Mladom reditelju iz Beograda Rastislavu Ćopiću ovo je druga profesionalna predstava, a do sada je sarađivao sa brojnim umenicima. Za najmlađu nišku publiku pripremio je teatar senki, koji je kako kaže, bio zahtevan, ali i zanimljiv za glumce.

Zbog potrebe za adaptacijom i željom da se sačuva čarobni svet Miloša Petkovića, mi smo se opredelili za teatar senki. Da se ne bi izgubilo na čaroliji i lepezi likova koje je on stvorio, a mi nadgradili, mislim da je teatar senki pravi izbor. Mislim da smo dobili zanimljiv rezultat i nadam se punoj sali i lepim reakcijama – kaže Ćopić.

On dodaje da je Pozorište lutaka u Nišu jedno od boljih u Srbiji pa je ističe da Grad treba još više pažnje da mu posveti i da podrži pozorište infrastrukturno, novčano i logistički, jer je upravo ono temelj pozorišnog života.

Miloš Petković ističe da je san svakog pisca da jednog dana vidi svoju priču na daskama koje život znače, a njemu je ovo već treći put. Priča romana se razlikuje od pozorišne predstave, ali on kaže da ih spaja motiv ljubavi.

Bitno je da motivi iz romana budu i glavna poruka pred pozorišnom publikom. Poruka je ista, moj motiv je bio da nađemo odgovor kako da spojimo dan i noć, da li ljubav kao najmoćnija magija može da ih spoji i mislim da smo dali dobar odgovor. Tu je mnoštvo sporednih likova koji se toliko dopadnu ljudima kao da su glavni protagonisti ova priče – kaže Petković.

Predstava je bila izazov i za glumce Lutkarskog pozorišta, kaže Svetlana Ceca Mihajlović, ali ističe da su glumci savršeno funkcionisali i da će predstava biti rezultat dobrog spoja mladosti i iskustva.

Ono što me ispunjava radošću jeste da ima ljudi koji vole da se igraju, još uvek ima ljudi koji nose dete u sebi. Ima mladih ljudi koji hoće da se igraju sa nama koji se već odavno igramo, ovaj tekst je zanimljiv, reditelj je čarobno maštovit i najpozitivnije pun radosti kojom je neophodno da odiše čovek koji će se baviti teatrom, posebno za decu – ističe Mihajlović.

Glumcu Branimiru Ranđeloviću Bajka o Noćurku i Danici je prva profesionalna predstava, a naročito mu je bilo drago što su mlađe glumce lepo prihatile iskusnije kolege.

Na moje veliko zadovoljstvo, predstavu sam radio sa ljudima uz koje sam odrastao. Gledao sam ih kao mali, a sada sa njima delim scenu i stvaramo zajedno nešto novo za buduće narašataje – ističe Ranđelović.

U predstavi igraju i Toma Bibić, Kristina Ranćelović, Slobodan Miljković, Tatjana Milenković, Dejan Gocić i Lazar Nikolić.

Pretpremijera zakazana je za četvrtak, 27. aprila od 18 sati, a prva repriza predstave biće u nedelju, 23. aprila od 11:30

“Šagrinska koža” Onore de Balzaka u novom izdanju

Izdavačka kuća Odysseus je upravo objavila novo izdanje romana Šagrinska koža (La peau de chagrin) Onore de Balzaka iz 1831. godine, javlja Art-Anima. U ovom izdanju korišćen je stari prevod sa francuskog dr Dušana Milačića. Prevod je neznatno izmenjen u odnosu na ranija izdanja, radi usklađivanja sa važećim pravopisnim normama. Knjiga je objavljena u ediciji „Šapat šume“.

Radnja romana smeštena je na početak 19. veka i prati mladog aristokratu Rafaela de Valentina, koji ogorčen na teške životne nedaće odlučuje da sebi oduzme život. Dok čeka da se spusti noć pod čijim okriljem želi da izvrši svoju kobnu odluku, mladić besciljno šeta ulicama Pariza. Put ga navodi na jednu antikvarnicu. Dok razgleda raznovrsne starine, poverava se tajanstvenom antikvaru. Ovaj mu pokazuje čudotvorni komadić braonkaste boje, „Šagrinsku kožu“, koja ispunjava svaku želju, ali po cenu da postaje vlasnik života onoga ko je poseduje i da sa svakom novom željom postaje sve manja. Rafael je uzima kako bi se rešio muka koje ga pritiskaju, a koža mu ispunjava želje, upravo onako kako je rečeno…

Roman Šagrinska koža često se tumači kao kritika ekscesa i materijalizma, a takođe istražuje teme želje, smrtnosti i ljudskog stanja. Smatra se jednim od Balzakovih najznačajnijih dela i remek delom francuske književnosti.

Odysseus-ovo izdanje donosi pogovor Jovana Mladenovića, u kome je načinjen osvrt na 75 godina stari prevod dr Dušana Milačića, izuzetnog proučavaoca i poznavaoca Balzakovog dela. Milačić je autor Balzakove romansirane biografije Balzak, život i rad (1947) koja se svrstava među najznačajnija ostvarenja ove vrste u svetskim okvirima. Iz velikog poštovanja prema posvećenosti i pristupu prevodioca, urednice novog izdanja Šagrinske kože, Jelena Majstorov i Jelena Vuković, sačuvale su sve izvorne fusnote tek ponegde ih dopunivši osveženim podacima.

Adrijan Čajkovski i Piter V. Bret na Festivalu fantastike u Nišu

Ovogodišnji niški Festival fantastike koji se pod nazivom „Vračevi i mačevi“ održava od 12. do 14. maja u Niškom kulturnom centru, ugostiće dvojicu svetski popularnih pisaca fantastike Adrijana Čajkovskog i Pitera V. Breta.

Organizatori, Udruženja ljubitelja fantastike „Ordo DracoNiš“  i Niški kulturni centar, pored gostiju iz inostranstva najavljuju film iznenađenja, izložbu, bazar fantastike, pab kviz i druge aktivnosti. Svečano otvaranje je 12. maja od 18 sati.

Uz poruku „Fantastika stanuje u Nišu“, iz Udruženja ljubitelja fantastike „Ordo DrakoNiš“ navode da će prilikom svečanog otvaranja biti održan i bazar, kao i dodela festivalske nagrade „Minas Edel“.

Program će voditi pisac Miloš Petković, a muzički gosti biće Stanislava Petrović i Lazar Petrović. Za 18:30 najavljeno je otvaranje izložbe „Fantastični Bob“ autora Dobrosava Boba Živkovića, koji će biti gost. Studentski kulturni centar izvešće od 19:30 tog dana predstavu „Tajna stare vodenice“.

Drugi festivalski dan u 12 sati otvara pab kviz fantastike, koji će voditi Snežana Ilić Gligorijević i Jelena Đorđević.

Dva sata kasnije svi zainteresovani moći će da čuju predavanje Milice Vlajčić pod nazivom „Proces pravljenja kosplej propova iz serijala Demonski ciklus Pitera V. Breta“. Od 15 sati Marko Vasić održaće predavanje o podzemnom svetu u Tolkinovom legendarijumu.

Predavanje „Portret pisca: Piter V. Bret“ zakazano je za 13. maj u 17 sati, a moderatori će biti Miloš Petković i Ivan Nightflier Jovanović. Petković će moderirati i narednim predavanjem, od 19 sati, o Dobrosavu Bobu Živkoviću.

Veče od 21 sat zatvara predavanje Dejana Ognjanovića pod nazivom „Deca doktora Džekila i Mister Hajda: Viktorijanski gotik“.

Kreativna radionica „Krila i rogovi“ Milice Vlajčić otvara poslednji festivalski dan u 14 sati. Sledi predavanje „Prikaz vanzemaljskog života u naučnoj fantastici“ od 15 sati, koje će održati Vladimir Gašić i kojim će moderirati Goran Tokić.

O piscu Adrijanu Čajkovskom biće reči na predavanju od 17 sati, čiji će moderatori ponovo biti Petković i Jovanović. Od 19 sati četvorica predavača (Piter V. Bret, Adrijan Čajkovski, Ivan Nightflier i Miloš Petković) govoriće o mačevima i vračevima.

Festival zatvara film iznenađenja 14. maja od 21 sat. I drugog i trećeg dana Festivala od 16 sati planira se potpisivanje knjiga na Laguninom štandu.

Kreatori Stranger Thingsa dobili zeleno svetlo za novu seriju

Netflix je zvanično odobrio novu seriju u svoj katalog pod imenom “The Boroughs”, supernatural mystery serija koja će biti producirana od strane Stranger Things kreatora Meta i Rosa Dafera.

Džefri Adis i Vil Metjus, koji su ko-kreatori Netflixovog The Dark Crystal: Age of Resistance, će i ovde imati ulogu kreatora i jednih od glavnih ljudi iza scene. Iako se prethodnog leta mislilo da će Dafer braća stvarati ovu seriju na svojoj planiranoj platformi, ova objava Netflixa ipak demantuje sve to.

The Boroughs će imati mesto radnje u jednoj zapuštenoj ali i penzionoj oblasti pustinje,” gde će grupa nepoznatih heroja za cilj imati da se sukobe protiv raznih pretnji kako bi došli do nečeg što im je jako bitno, a trenutno to nemaju – u pitanju je vreme. Ovako je serija opisana na Netflixovim zvaničnim profilima.

“Fanovi smo Džefovog i Villovog pisanja jako dugo i kada su nam predložili ideju o seriji The Boroughts, odmah smo shvatili da imaju nešto veoma posebno u svojim rukama,” kažu Daferi u svom saopštenju.

“Iako heroji u ovoj seriji imaju više godina nego deca u Stranger Thingsu, i dalje će se publika lako poistovetiti sa njima s obzirom na to da su ona prava grupa misfitova i čekaju vas brojne avanture i priče.”

Iako Stranger Things završava svoju priču sa nadolazećom petom sezonom, Dafersi ne žele da taj projekat potpuno zapostave, te su najavili animiranu Stranger Things seriju koja bi trebala biti završena u narednom periodu.

I kada nova serija izađe, Dafersi ne završavaju svoj mandat na Netflixu s obzirom na to da rade na igranoj filmskoj adaptaciji Death Note-a.

Datum izlaska pete sezone Stranger Thingsa i dalje nije objavljen.

Društvo ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić”: Fantastična čitaonica #106: R.F. Kuang – Babel

Društvo ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” održava svoj redovni program svakog ponedeljka, od 19 sati u Tribinskoj sali, na prvom spratu Doma omladine. Danas na programu:

Babel je knjiga studentskim revolucijama, otporu kolonijalizmu, korišćenju jezika i prevoda kao dominantnog oruđa britanske imperije. I o magiji.

Izuzetno “hajpovana” knjiga, po svim parametrima “morala” bi da nam se dopadne, a da li je zaista tako – videćemo.

Tribinu vodi Bojan Butković.