Džordž Sonders dobitnik ”Man Buker” nagrade

Džordž Sonders je dobio prestižnu Man Buker (Man Booker) nagradu za delo Lincoln in the Bardo, polifoničnu simfoniju od romana o nemirnim dušama nasukanim u zagrobnom životu.

Knjiga je zasnovana na stvarnoj poseti predsednika Abrahama Linkonatelu svog 11 sina Vilija na vašingtonskom groblju 1862. Naratori su brojni likovi, svi mrtvi, ali nevoljni ili nesposobni da napuste ovaj svet.

Na momente duhovit, nepristojan, poetičan i uznemirujući, Lincoln in the Bardo postavlja stvarne događaje Građanskog rata u Americi uporedo sa horom onozemaljskih likova, muških i ženskih, mladih i starih. U tibetanskom budizmu bardo je prelazno stanje između smrti i ponovnog rođenja.

Ovo je druga godina zaredom da jedan Amerikanac osvaja nagradu, od 1969. do 2014. rezervisanu samo za pisce Komonvelta, Irske i Južnoafričke Republike (i kasnije Zimbabvea). Sada za nju konkurišu svi romani napisani na engleskom. Novčani deo nagrade iznosi 50.000 funti (66.000 dolara).

Baronesa Lola Jang, predsednica žirija, rekla je da se Sondersov roman istakao „zbog inovacije, osobenog stila, načina na koji je, paradoksalno, oživeo ove skoro mrtve duše“.

Sondersu je, na ceremoniji idržanoj sinoć u Londonu, nagradu uručila Kamila, vojvotkinja od Kornvola, supruga princa Čarlsa.

Lincoln in the Bardo je prvi roman 58-godišnjeg Sondersa, uglednog pisca kratkih priča koji je 2014. bio prvi laureat nagrade Folio za crnohumornu zbirku Tenth of December. Inače, Folio nagrada je osnovana kao rival Buker nagradi koja je, kako su njeni osnivači tvrdili, počela da naginje ka popularnoj fikciji umesto ka književnoj fikciji, rukovođena novčanim interesima.

Bivši inženjer u naftnoj industriji, koji sada podučava kreativno pisanje na Univerzitetu u Sirakjuzu u državi Njujork, verovatno je najpoznatiji izvan književnih krugova po govoru diplomcima iz 2013. i ključnom porukom: „Pokušajte da budete ljubazniji“ koji je postao hit na internetu, potom i animirani film a na kraju je objavljen i kao knjiga.

Prethodni dobitnici bili su, između ostalih, Salman Rušdi, Hilari Mantel i Margaret Atvud.

Advertisements

Adaptacija priče ‘’Smrtni besmrtnik’’ Meri Šeli na RB2

Radio adaptacija priče „Smrtni besmrtnik“ Meri Šeli biće premijerno emitovana na talasima Drugog programa Radio Beograda u utorak 10. oktobra 2017. u 18.32h, javlja Art-Anima.

Priča „Smrtni besmrtnik“ iz 1833. godine govori o 323-godišnjem Vinziju koji preispituje svoj status besmrtnosti ili dugovečnosti, u šta ni sam nije siguran, kao i uslove u kojima je stekao taj istovremeno dar i prokletstvo.

 

Alhemijsko poreklo dara i motivisanost Vinzijevih postupaka ljubavlju prema devojci koja mu je po socijalnom statusu nedostižna, osnova je za ozbiljno promišljanje motiva ljubavi, smrti, tela, starenja, identiteta, na način danas aktuelniji nego ikada ranije.

Radio drama „Smrtni besmrtnik“ emituje se u okviru serijala „Paukova mreža“.

Dramatizaciju je uradio Vladimir Kolarić, režiju potpisuje Miloš Jagodić. Uloge tumače: Bojan Žirović, Vladan Živković i Vaja Dujović.

Darko Tuševljaković u vršačkoj Tački susretanja

U petak, 6. oktobra 2017. od 19 časova u Salonu kod Porte (Zmaj Jovina 16, Vršac) Udruženje Tačka susretanja priređuje susret sa ovogodišnjim dobitnikom Evropske nagrade za književnost za roman Jaz (Arhipelag) Darkom Tuševljakovićem, javlja Art-Anima. Moderator večeri biće pisac, književni i strip kritičar Ilija Bakić.

Biće ovo prilika da se Tuševljaković vršačkoj publici predstavi na što potpuniji način kao prozni stvaralac. Pored razgovora o nagrađenom romanu Jaz, biće reči i o ranijim njegovim knjigama, o literaturi (kako žanrovskoj tako i glavnotokovskoj), inspiraciji, uzorima i drugim temama.

Darko Tuševljaković je rođen 1978. godine u Zenici. Živi i radi u Beogradu. Objavljuje priče od 2002. godine u raznim časopisima i antologijama u zemlji i regionu. Objavio je roman Senka naše želje (2010), zbirku priča Ljudske vibracije (2013, najuži izbor za Vitalovu nagradu) i roman Jaz (2016, uži izbor za NIN-ovu nagradu i Vitalovu nagradu). Godine 2004. dobio je nagradu „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu. Dobitnik je Evropske nagrade za književnost za 2017. godinu.

Izložba posvećena Teriju Pračetu nam daje šansu da zavirimo u piščev svet

Rekonstruisana soba u kojoj su nastajali romani o Disksvetu je centralno mesto izložbe i dokazuje da je podjedanko eklektična kao i sam autor.

Sama postavka izaziva osećaj prijatnosti, ali i nostalgije; na njoj su izloženi predmeti iz Terijevog života  – od značke „Blue Peter“ (dodeljuje se deci ili odraslima koji su učestvovali u određenim BBC emisijama), pa do onih značajnijih poput sjajnog mača optočenog kamenjem meteorita koji je kreirao sam autor i posvetio ga svom vlastitom kraljevstvu.

Obožavaoci će, bez sumnje, biti oduševljeni živopisnim, autentičnim slikama likova iz Pračetovog Disksveta, kao i šansom da zavire u do detalja rekonstruisanu piščevu radnu sobu, koja je nazvana Kapela.

Novopridošle u svet ovog autora koji je bio veliki humanista i aktivista, mogao bi iznenaditi bes koji je Pračetu služio kao inspiracija i koji ga je vodio na stvaralačkom putu i kroz razne kampanje koje je vodio.
Mnoge osobenosti ovog voljenog britanskog pisca fantastike su predstavljene na izložbi pod nazivom „Teri Pračet i njegov svet“ koja je otvorena u subotu u muzeju Salsberi u Velikoj Britaniji, nedaleko od Viltšira gde je preminuo u martu 2015. godine.

Sećanja na ovog autora su od izuzetnog značaja baš kao i sam piščev rad, od njegove pisaće mašine marke Imperial 58 kupljene u prodavnici polovne robe za 14 dolara, do kožne jakne sa njegovim zaštitnim znakom i čuvenih šešira „Lousiana“.

Na samoj izložbi sve pršti od humora, kao na primer majice sa natpisoma: „Tolkin je mrtav, JK Rouling je odbila, Filip Pulman nije uspeo da dođe; zdravo svima, pozdravlja vas Teri Pračet.“

Ušuškana u uglu jedne sobe, nalaze se razna obeležja Pračetovog kraljevstva, ali u samom centru dominira mač koji je sam iskovao. Napravio ga je na teži način  –  iskopavao je rudu gvožđa iz zemlje, topio je u svojoj bašti, a onda dodavao komadiće meteorita kako bi sve dobilo magični efekat.

Međutim, najbitniji deo izložbe je morao biti posvećen izgradnji njegove radne sobe u koju je postavljeno i šest monitora koje je koristio. Jednom prilikom je izjavio: „Zašto imam šest monitora? Pa zato što nemam mesta u sobi za osam.“ Njegove naočare stoje položene na stolu baš kao da ih je maločas tu spustio, a ispod stola je mesto gde je njegov mačak Pongo imao običaj da se smesti. Naokolo po zidovima smeštena su umetnička dela vezana za Pračeta i njegov rad, uključujući i 40 originalnih slika i crteža Pola Kidbija koji dizajnira korice romana o Disksvetu od 2002. godine.

Entuzijaste će sigurno uživati i u crtežima samog Pračeta, poput jednog na kome je čarobnjak Rinsvind i koji je propraćen njegovim opisom: „opšte zabrinut izgled, neuredna brada, odora koja visi na njemu.“
Još jedna izuzetan eksponat sa izložbe je i hard disk preko koga je na zahtev autora, a nakon njegove smrti, prešao valjak i smrvio ga. Na disku se najverovatnije nalazilo desetine tekstova na kojima je radio kada ga je zadesila smrt.

Glavna zamisao izložbe je da Pračetova životna priča bude preneta njegovim rečima. Sve što je ikada objavljeno, svi intervjui i nacrti, sve je to na izložbi  – zabava, veselost i žestina.
Na jednoj tabli u prvoj sobi, koja predstavlja Pračetov rani život, nalaze se njegova sećanja na osnovnu školu: „Gospodin Tejm, moj razredni starešina, smatrao je da može da pretpostavi koliko ćemo biti uspešni u kasnijem životu na osnovu toga koliko dobro umemo da čitamo i pišemo do svoje šeste godine. Meni je rekao da nikada ništa neću postići.“

Ima i besa u njegovim opisima kako se morao boriti za lečenje kada mu je na početku dijagnostikovan redak oblik Alchajmerove bolesti koji se zove posteriorna kortikalna atrofija (PCA). Nije mu čak ni ponuđeno lečenje.

„Osećao sam se potpuno ogoljeno i usamljeno. Moj bes se mogao koristiti za varenje čelika koliko je bio jak, ali se nikada nisam osećao življe. Mislim da je bes ono što me je održalo.“

Prelepa, puna detalja, skica konjanika koju je Pračet nacrtao 1971. stavljena je u jukstapoziciju sa nekim skicama iz 2009. i 2010. godine kako bi se prikazalo kako je postepeno gubio sposobnost da crta i piše. „Jezivo je očaravajuće kada pisac počne postepeno da gubi moć nad svojim rečima“, napisao je jednom.

Kako je izložba poprimala sve jasniji oblik dolazilo se do sve potresnijih saznanja. Kada je Pračetov zastupnik otvorio jednu kesu, iz nje su ispale tablete za grlo, za otežano varenje, kao i letak švajcarske organizacije „Dignitas“, koja pruža pomoć onima koji pate od neizlečivih bolesti i neizmerih bolova da ih smrću okončaju.

Rob Vilkins, Pračetov dugogodišnji prijatelj i asistent (koga je pisac imenaovao za „Velikog majstora reda Pčela“ kada su košnice prijatelja i rodbine želele da „zaštite“ njegovo nasleđe), izjavio je da ga je izložba potpuno preplavila.

„Sve mi je ovo izuzetno važno. I vrlo je ugodno dati ljudima priliku da sagledaju na jednom mestu sve ono što je činilo Terijev svet .“

I dok posetioci napuštaju izložbu, prolaze ispod omiljenog Pračetovog pozdrava: „Pazite kako idete.“

Razgovor o Nilu Gejmenu u Gradskoj biblioteci

Povodom Dana biblioteke, Gradska biblioteka u Novom Sadu organizuje još jedan u nizu Čitalački klub, javlja Art-Anima.

Druženje će biti organizovano u petak 22. septembra od 18 časova na Odeljenju za odrasle korisnike „Đura Daničić“, Dunavska 1.

Ovoga puta tema Čitalačkog kluba, „O bajkama, bogovima i bibliotekama“, biće posvećena razgovoru o Nilu Gejmenu, romanu Američki bogovi, epskoj fantastici, bibliotekama i pitanju „zašto pismeni ljudi čitaju fikciju?“

Moderator je mr Miloš Jocić, asistent na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Izložba „Svet Terija Pračeta“ otvara svoja vrata u Salizburiju

Svi ljubitelji Terija Pračeta biće obradovani vešću da će sledeće nedelje, u Salizburiju biti otvorena izložba posvećena ovom autoru pod nazivom „Svet Terija Pračeta“.

Prvi put u istoriji ovog muzeja postavljena je ovako velika izložba, izložba koja govori o životu ser Terija Pračeta i pruža uvid u život čoveka koji je stvorio neke od najtrajnijih i najpopularnijih likova iz sveta fanstastike.

„Globalni uspeh njegovih dela, kao i prevelika naklonost prema Teriju tokom njegovog života, ali i nakon njegove smrti, naglašavaju značaj ove izložbe. Teri je za sobom ostavio toliko reči, a ova izložba će nam omogućiti uvid u lik i delo tvorca tih reči“, rekao je  Rob Vilkins, Prečetov menadžer i čovek koji je zadužen za njegovu ostavštinu.

Izložba, na kojoj će biti i dosta fotografija, posetiocima će pružiti priliku da vide rad Džoša Kirbija, čoveka koji je bio prvi ilustrator Disksveta. Teri je govorio: „Ja sam samo izmislio Disksvet, ali Džoš ga je stvorio“. Ilustracije Džoša Kirbija i kasnije Pola Kirbija su pomogle da Terijev svet fantazije oživi, kao i likovi Disksveta, ohrabrujući čitaoce da uzmu knjige u ruke, privučeni njihovim interesantnim koricama.

„Oduševljeni smo ovim jedinstvenim uvidom u Terijev svet. Ova izložba je napravljena zahvaljujući Polovoj viziji Terijevog fascinantnog rada. Čitaoci, oni koji su odavno tu, kao i oni novi, dobiće uvid u Terijeve kreativne napore i celu njegovu karijeru, ali i saznanja o njegovom životu daleko od tastature“, rekao je Vilkins.

Glavna atrakcija izložbe biće replika Terijevog radnog prostora u prirodnoj veličini. Ta kancelarija je poznat kao „Kapela“, mesto gde je toliko njegovih knjiga dobilo život. Za posetioce će ovo biti prilika koja se dobija jednom u životu – priliku da upoznaju radni prostor Terija Pračeta, kao i predmete kojima je odlučio da se u tom prostoru okruži.

Pračet se 1993. preselio u mesto blizu Salizburija koje je opisivao kao „Apokaliptični majur“. Njegove simpatije prema dolini u kojoj je živeo su upadljive u njegovim knjigama: dok je stvarao likove i priče, pogotovo novele o Tifani Ejking koristio se ličnim iskustvima.

Izložba će trajati od 16. septembra do 13. januara.

Šta rade oni koji su kao deca objavili prve knjige?

Danas nije retkost da se deca koja na konkursima i literarnim takmičenjima pokažu talenat za pisanje, vrlo rano ogledaju i kao pisci i, ne samo što napišu, već i objave knjigu. Šta posle bude sa mladim stvaraocima? Gde su ih odveli njihovi prvenci?

Za “Poštareve priče” koje je objavio sa 11 godina Danijel Ćorović dobio je drugu nagradu najvećeg dečjeg žirija “Dositejevo pero”. Novi naslovi i priznanja obezbedili su mu stipendiju i odlazak u gimnaziju u Pensilvaniji.

Sad je u Bajinoj Bašti, pravi pauzu u školovanju, prikuplja novac da u Americi upiše željenu umetničku akademiju i predano radi na rukopisu koji je “spekulativna fikcija” o budućnosti čovečanstva.

“Tamo sam zapravo otkrio da imam i talenat za pisanje pesama ali naučna fantastika me uvek interesovala samo sam tamo uspeo da proširim opus svog rukopisa. Otkrio sam mnoge autore koji su mi se svideli i, jednostavno, odrastao sam kao individua”, kaže Danijel Ćorović.

Andreja Kargačin, četvrti je razred Srednje baletske škole u Novom Sadu. Bavi se savremenim plesom i koreografijom, slika i piše.

“Akvarijum” je njen prvi roman, triler napisan u duhu dela Agate Kristi, ali u svetu koji nastanjuju ne ljudi, već psi.

“Volim surrealizam, kada su stvari malo čudne, pomerene, volim pomerenu realnost jer to nekako natera čoveka da razmišlja o svetu mnogo drugačije i počne skroz drugačije da percipira sve oko sebe”, kaže Karčaginova.

Dramu “Odluka” Mimi Vlaović predstavila je pred celom školom na svoj 15. rođendan. Posle dve godine u knjižarama se pojavio njen bajkoviti roman “Piksi”.

Trejler za najnoviju knjigu “Put na prvi pogled” napravila je sama i to joj je otvorilo nova vrata.

“Upisala sam filmsku režiju i onda sam se preorijentisala na drugi stil pisanja odnosno na filmske scenarije i, evo, i dalje sam u tome, iako često napišem neku pripovetku, pre nego nešto što bi postalo roman. Volela bih da napišem nešto što ima veze sa kulturnim raznolikostima”, kaže Mimi Vlaović.

Stalno čitanje, posebno čitanje lektire, osnova su književnog zanata, tvrde naši sagovornici kojima je podrška roditelja i profesora dragocena. Bitne su im kritike kako bi napredovali u umetničkom izražavanju.