Fantastične i horor priče Nikolaja Gogolja

Izdavačka kuća Tanesi objavila je zbirku Fantastične i horor priče jednog od najznačajnijih pisaca ruske i svetske književnosti Nikolaja Gogolja, javlja Art-Anima.

Fantastične i horor priče - Nikolaj Gogolj

Pripovesti su razvrstane u dve glavne celine. Prvu čine pripovetke iz dvotomne zbirke Večeri u seocetu kraj Dikanjke nastale u periodu od 1829. do 1832. godine, kojima je Gogolj stekao prve značajnije književne uspehe: „Soročinski sajam“, „Veče uoči Ivanjdana“, „Majska noć ili utopljenica“, „Izgubljeno pismo“, „Badnje veče“, „Strašna osveta“, „Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova teta“ i „Začarano mesto“.

Drugu celinu čini poznata novela „Vij“ iz 1835. godine, prema kojoj je 1990. godine u režiji Đorđa Kadijevića snimljen kultni srpski horor film Sveto mesto. Prevod priča sa ruskog jezika uradile su Jelica Drenovac i Jelka Spaić Matijašević.

Iako je romanom Mrtve duše (1842) stekao epitet jednog od vodećih ruskih realista, Gogolj svoje književno stvaralaštvo započinje unutar okvira romantičarskog pokreta, stvarajući niz pripovedaka u kojima preovladava fantastika ponikla na folklornom i usmenom predanju, prvenstveno bajkama.

Kao i u folkloru, nosioci zla u Gogoljevim pričama su fantastične ličnosti – đavoli, veštice, rusalke itd. Fantastika proističe iz predstava samog naroda i njegovog naivnog verovanja u natprirodna bića, ali ona je i karakterističan elemenat umetničkog postupka kojim se pojačava komičnost slike.

Belinski je primetio da se u Gogoljevim pripovetkama fantastično i realno tako divno slažu da „obrazuju konkretnu poetsku stvarnost u kojoj čovek teško razaznaje šta je istina a šta legenda, ali hteo -ne hteo, sve prihvata kao istinu”.

U pripovetkama zastupljenim u zbirci Fantastične i horor priče lako se uočavaju tragovi uticaja ukrajinskog i ruskog folklora. Tako predanje o đavolu koji, isteran iz pakla, pronalazi blago („Soročinski sajam“) potiče iz narodnih legendi i priča.

Motiv o paprati koja uoči Ivanjdana cveta plamenim cvetom („Veče uoči Ivanjdana“) prisutan je i u narodnim predanjima. U Izgubljenom pismu iskorišćen je folklorni motiv o muzikantu i đavolu, a u „Strašnoj osveti“ narodna legenda o „velikom grešniku”.

Za mnoge Gogoljeve ličnosti mogu se naći prototipovi u ukrajinskom folkloru. Mnogi epigrafi preuzeti su iz ukrajinskih narodnih pesama. Dok u noveli „Vij“, u kojoj dominiraju natprirodni motivi, (kada se stara veštica pretvara u mladu lepoticu itd), za koju Gogolj tvrdi da predstavlja doslovnu transformaciju narodne legende izaziva sumnju, jer nijedan proizvod narodnog folklora – navode neki od istraživača Gogoljevog stvaralaštva – sadržinski ne podseća na pripovetku „Vij“, koja je klasična horor priča.

Nikolaj Gogolj (1809-1852) bio je začetnik ruskog modernog realizma.  Njegov književni opus sastoji se od pripovetki, romana i komedija. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije. Uticao je na brojne svetske pisce poput Nabokova, Dostojevskog, Kafke… Među njegova najznačajnija dela svrstavaju se: Večeri u seocetu kraj Dikanjke, Mirgorod (1835), Peterburške priče (1842), Mrtve duše (1834), Šinjel (1842), Portret (1835) i drame Revizor (1836) i Ženidba (1842).

“Nevidljivi čovek” neočekivani bioskopski hit

Film “Nevidljivi čovek” s Elizabet Mos u glavnoj ulozi, već se pokazao se kao veliki hit. Premašio je svačija očekivanja, a tokom svog prvog vikenda prikazivanja u bioskopima, već je zaradio 50 miliona dolara širom sveta.

scena iz filma Nevidljivi čovek
 
Osim publike, oduševljeni su i kritičari. Na čuvenoj stranici Rotten Tomatoes, na kojoj se ocenjuju filmovi i serije, “Nevidljivi čovek” (Invisible Man), trenutno ima 90 posto preporuke, što je iznenađujuće visoka ocena za film strave i užasa.

Tek što je izašao u bioskopima 27. februara, već je uspeo sedmostruko povratiti dobit, s obzirom na veoma mali budžet od 7 miliona dolara koliko je u njega uloženo.

Kao nadahnuće za film poslužila je knjiga “Nevidljivi čovek”, engleskog majstora naučne fantastike – književnika H.Dž. Velsa.

Elizabet Mos igra ulogu Sesilije Kas, žene koju zlostavlja bivši dečko. On lažira svoju smrt, a pošto je postao nevidljiv, počinje da je progoni, pa je Sesilija primorana da se istovremeno bori za svoj život, ali i da i ostalima dokaže da ne gubi razum.

Film je režirao Li Vanel, poznat i po tome što je napisao scenario za horor klasik iz 2000-ih „Saw“.

“Tvin Piks” odlazi u VR svet

Dejvid Linč se udružio sa kompanijom Kolajder gejms, a kako bi zajedno Tvin Piks prebacili u virtuelnu realnost,.

Twin Peaks VR

Televizijska serija koja se pojavila 1990. godine, i gledaocima donela misteriju koja obavija slučaj Lore Palmer, stekla je ogroman broj obožavatelja, pa se 2017. pojavio i nastavak koji je zaokružio priču. Tvin Piks franšiza sada nastavlja da raste, pa se spekuliše o novom serijalu, a tu je i igra osnažena virtuelnom realnošću. Igrači tokom igre posećuju kultne destinacije iz serije, na prvom mestu slavnu Crvenu sobu. Cilj igre je da se pomogne agentu Kuperu i Gordonu Kolu u rešavanju ubistva Lore Palmer, a da bi se to postiglo neophodno je da se reši serija slagalica, te da se tako otključa svaki sledeći nivo koji je građen u room escape stilu.

Igra je već dostupna na Steam-u za Oculus Rift, Vive i Valve Index, a očekuje se da kasnije stigne i na Oculus Quest i PlayStation VR, piše PC Press.

16 novih epizoda za seriju "Lucifer"!

Nakon tri sezone na “Fox” kanalu, “Lucifer” je bio otkazan, što je izazvalo burnu reakciju ljubitelja serije. Zahvaljujući njima, serija je spasena i “pokupio” ju je Netfliks, gde je pre nekoliko meseci objavljena četvrta sezona od deset epizoda.

Lucifer

Sada je Netfliks obavestio sve željne još priča o zgodnom đavolu koji se zaljubljuje u detektivku Kloi Deker, da će gledati još 16 epizoda nove sezone!

Međutim, ranije je objavljeno da postoji i tužna vest – peta sezona će ujedno biti i poslednja sezona “Lucifera”.

 

“Mnogo smo zahvalni Netfliksu što je vasrksao seriju prošle sezone i sada nam dopušta da završimo priču o Luciferu na naš način. I najvažnije od svega, želimo da se zahvalimo fanovima na njihovoj neverovatnoj strasti i podršci. Najbolje tek dolazi!”, rekli su tvorci šoua Džo Henderson i Ildi Modrovič.

Oproštajno GoTovanje!

Navikli ste da ih slušate, a sada ćete da ih slušate – uživo! Ekipa GoTovanja večeras od 19 sati u Tribinskoj sali, na prvom spratu Doma omladine. Evo i njihovog poziva na druženje:

GoTovanje
Igra Prestola je GoTova. Poslednje GoTovanje održaćemo uživo, pred publikom, koja može da tuguje s nama. Komemorativni skup za seriju kojoj smo posvetili skoro deceniju života. Ne garantujemo doduše da će biti svečano i tužno, a ni dostojanstveno. Od serije se opraštaju Miljan Tanić, Isidora Vlasak i Nemanja Paleksić, ali i neki Vesterošani koji više nisu sa nama.”

U univerzitetskoj biblioteci u Bristolu pronađen je srednjovekovni rukopis o čarobnjaku Merlinu

Tridesetog januara ove godine BBC je objavio da su u američkoj biblioteci pronađeni delovi srednjovekovnog rukopisa koji govori o čarobnjaku Merlinu iz legende o Arturu.

Merlin

Sedam ručno pisanih delova pronašao je bibliotekar posebnih kolekcija Univerziteta u Bristolu.

Specijalisti koji su ih analizirali rekli su da se „suptilno ali značajno“ razlikuju od tradicionalne priče.

„Svi smo veoma uzbuđeni zbog otkrića“, kazala je dr Lea Teter, iz Međunarodnog Arturovog društva.
Delove rukopisa otkrio je bibliotekar Majkl Ričardson, koji je prepoznao imena koja se povezuju sa kraljem Arturom i kontaktirao Dr Teter.

Novotkriveni tekst ima duže, detaljnije opise raznih likova posebno tokom bitki.

„Ovi delovi priče o Merlinu su neverovatno uzbudljivo otkrić, koje će možda imati implikacije u proučavanju ne samo ovog rukopisa već i drugih sličnih i kasnijih tekstova koji su oblikovali savremeno razumevanje legende o Arturu“, kazala je dr Teter.

Knjige u kojima su pronađeni fragmenti, štampane su u Strazburu između 1494 i 1502. godine.
Ekspertski tim će pokušati da pronađe kada su knjige stigle u Englesku kako bi mogli da pronađu poreklo pergamenta.

„Vreme i istraživanje otkriće buduće tajne legende o Arturu, Merlinu i Svetom Gralu koje ovi fragmenti možda sadrže“, kaže dr Teter.

Dodala je da je „posebno“ to što su ih otkrili na jugozapadu, jer je ta lokacija postala popularna zbog Artura.

Zašto Britanci pričaju bolje priče za decu

Britanska istorija obiluje fantastičnim mitovima i legendama, dok se američke priče najčešće fokusiraju na moralne pouke.

fantastika

Ukoliko bismo izabrali Harija Potera i Haklberija Fina kao predstavnike britanske i američke književnosti za decu, uočili bismo nešto vrlo zanimljivo: u ovom književnom dvoboju za dečja srca i umove, borio bi se čarobnjak na obuci iz internata smeštenog u škotskim gorama protiv bosonogog dečaka koji se otisnuo rekom Misisipi, okružen prevarantima, lovcima na robove i lopovima. Jedan pobeđuje zlo čarobnim štapićem, drugi, ploveći na splavu ispravlja društvene nepravde. Iako su obojica siročići koji su dospeli u sam vrh književnosti za decu na engleskom jeziku, njihove priče su potpuno različite.

Relativno mala, ostrvska teritorija, Velika Britanija je neprikosnoveni rasadnik bestselera za decu: „Vetar u vrbaku“, „Alisa u zemlji čuda“, „Vini Pu“, „Petar Pan“, „Hobit“, „Džejms i džinovska breskva“, „Hari Poter“ i „Letopisi Narnije“. Zanimljivo je da sve navedene knjige spadaju u različite podžanrove fantastike. S druge strane, u Sjedinjenim Državama, koje su takođe iznedrile veliki broj klasika dečje književnosti, ima mnogo manje magije. Priče kao što su „Zov divljine“, „Šarlotina mreža“, „Male žene“ i „Avanture Toma Sojera“ ostavljaju jak utisak upravo zbog realističnog prikaza  svakodnevnog života u gradovima i na farmama jedne mlade, narastajuće države. Dok su se britanska deca okupljala oko toplih ognjišta da slušaju priče o čarobnim mačevima i medvedima koji govore, američka deca su sedeći u majčinom naručju slušala poučne priče o svetu u kom je život težak, u kojem se ceni pokornost i poštovanje hrišćanskih vrednosti. Svaki od ovih pristupa ima svoje dobre strane, ali britanski pristup nesumnjivo nudi priče koje podstiču dečju maštu.

„Ovo je posledica potpuno različitih kulturoloških nasleđa u ovim zemljama. Britanci su, na primer, uvek negovali sećanje na paganska narodna predanja“, kaže Marija Tatar, profesorka narodne i književnosti za decu na Harvardu. „Na kraju krajeva, priča o poreklu države govori o mladom kralju čiji je učitelj bio čarobnjak. Legende su uvek bile prihvatane kao deo istorije, od Merlina do Magbeta. I dok su se Britanci bavili svojim začaranim svetovima, pragmatični Amerikanci su uvek smatrali da tlo na kojem žive treba iskorstiti“, kaže Tatar. Amerikance definiše protestantska radna etika, što je još uvek vrlo izraženo u pričama poput „Polijane“ i „The Little Engine That Could“.

I Amerikanci pišu fantastiku, ali ni nalik onoj kakvu pišu Britanci, kaže Džeri Grisvold, počasni profesor književnosti za decu na državnom univerzitetu u San Dijegu. „Američke priče su ukorenjene u realizmu; čak su i naše fantazije ukorenjene u realizmu“, rekao je, navodeći lik Doroti koja razotkriva velikog i moćnog čarobnjaka iz Oza kao šarlatana.

Američka fantastika se razlikuje i po tome što se obično završava moralnom poukom, naravoučenijem – kao, na primer, u inače lakrdijaškim delima Dr Susa, kada slon Horton izgovara: „Osoba je osoba, ma koliko bila mala“ i „Mislio sam šta sam rekao, i rekao šta sam mislio. Slon je odan sto posto.“ Čak i mačak iz šešira (iz istoimene priče) uspeva da uspostavi red i sredi haos pre nego što se majka vrati kući. U „Čarobnjaku iz Oza“, Dorotina šarena potraga završava se zaključkom: „Nema mesta kao što je dom“.
Veliku ulogu igraju i predeli: britanska starinska seoska naselja, usamljeni zamkovi i simpatične farme – iz svega se crpi inspiracija za pričanje bajki. Kako se Marija Tatar izrazila, Britanci su zadojeni svojim idiličnim okruženjem: „Setimo se Beatriks Poter kako razgovara sa zečićima okružena živom ogradom, ili Vinija Pua kako tumara Stogodišnjom šumom“. Ni Dž. K. Rouling nije bez razloga smestila radnju serijala o Hariju Poteru u Hogvorts, školu za veštice i čarobnjake u sablasne divljine škotskih gora. Luis Kerol je iskoristio starinske, kamenim zidovima ograđene vrtove, uspavane reke i tajne hodnike univerziteta u Oksfordu kako bi udahnuo život u svoju čudnovatu pripovest o Alisi u zemlji čuda.                      

Za razliku od toga, ogromna prostranstva Amerike su manje prijatna, manje pristupačna i manje zlokobna. Likovi koji nastanjuju njene veličanstvene, purpurne planine i plodne ravnice su neuporedivo realističniji: tu je magarence („Brighty of the Grand Canyon“), bostonski policajac koji zaustavlja saobraćaj kako bi omogućio prolaz pačićima („Make Way for Ducklings“) i poštom naručena mlada („Sarah, Plain and Tall“) koja donosi ljubav usamljenoj deci na farmi na srednjem zapadu. Nema zmajeva, čarobnih štapića ili Meri Popins i njenog kišobrana.

Britanske paganske religije i priče na kojima je zasnovana njihova tradicija nikada nisu nestale, izjavila je profesorka književnosti Meg Bejtmen. Paganska Britanija, a naročito Škotska, odolevala je hrišćanskom nadiranju mnogo duže od ostatka Evrope. Monoteizam je daleko sporije prodirao na prostor Velike Britanije. Izolovana iza Hadrijanovog zida – koji su Rimljani izgradili kako bi sprečili upade varvarskih plemena sa severa – Škotska je opstajala kao mesto na kom su se paganska verovanja najduže zadržala; verovanja su se mešala u verskom loncu u kojem su se krčkale tradicije raznih osvajača  ‒ Pikta, Kelta, Rimljana, Anglo-Saksonaca i Vikinga.

Mnogi su čak i u XIX, pa i u XX veku, verovali da bi mogli da šmugnu u neki od paralelnih univerzuma. Metamorfi su dugo opsedali zamkove vođa klanova koji su tvrdili da su potomci foka ili medveda. „Keltska kultura nas uči da nemamo razloga da se bojimo mračne strane“, kaže Meg Bejmen. Smrt ne predstavlja nikakav „portal ka raju ili paklu, već nastavak života na zemlji na kojoj duhovi ostaju kako bi pratili žive“. Pukotina u ovom tkanju je sve što je dovoljno da se započne priča. Setimo se „Harija Potera“, „Letopisa Narnije“, „Petra Pana“, „Zlatnog kompasa“ – u svakoj od ovih priča imamo paralelne svetove.

Upravo to su bila uverenja koja su puritanci snažno odbacivali, bežeći od verskog progona iz Velike Britanije ka stenovitim obalama Novog sveta. Amerika je specifična po tome da ne poseduje autohtonu tradiciju, kaže Marija Tatar sa Harvarda. Iako su afrički robovi doneli narodna predanja na južnjačke plantaže i iako su plemena američkih domorodaca imala dugu mitološku tradiciju, danas je malo tog bogatstva sačuvano – poneka zbirka sa pričama američkih starosedelaca i svima poznati, obezvređeni Ujka Remus, Čiča Toma i rob Džim iz „Haklberija Fina“.

Narodna predanja Novog sveta su svojim pričama i pesmama slavili neverovatne poduhvate običnih muškaraca i žena: Danijela Buna, Dejvija Kroketa, Kalamiti Džejn, pa čak i mazge zvane Sal na kanalu Iri. Takmičenja u hvalisanju, u kampovima drvoseča i rudara, dovela su do još većih preterivanja – „Tall Tales“ – o džinovskom drvoseči Polu Banijanu, Pekosu Bilu, kauboju koji jaše tornado, i onom Džonu Henriju koji vozi čelik, iako je rođen kao rob, umire sa čekićem u ruci. Svi ovi likovi predstavljaju otelotvorenje američkog obećanja: zaslužili su svoju slavu.

Britanska deca imaju mogućnost da čitaju o kraljevskoj sudbni koju mladi kralj Artur otkriva kada izvuče mač iz kamena. Ali došljaci u Ameriku, u koju su došli kako bi izbegli ovakve rođenjem namenjene sudbine, mnogo su više zainteresovani za osporavanje aristokratije, smatra Grisvold. Kao primer, navodi priču „Kraljević i prosjak“ Marka Tvena, koja otkriva koliko je ovim dečacima bilo lako da zamene uloge: „Mi ovde dovodimo u pitanje dvorove.“

Paganske narodne priče se ne bave toliko moralnim poukama, one govore o snalažljivim likovima koji trijumfuju zahvaljujući svojoj dovitljivosti i raznim veštinama: Bilbo Bagins je nadmudrio Goluma postavivši mu zagonetku; miš iz priče „Grozon“ uspeva da prevari gladnu sovu i lisicu da ga ne pojedu. Grisvold ove prevarante naziva „Gospodarima ne-reda“, jer se obraćaju urođenoj potrebi deteta da se suprotstavi autoritetu i slavi nevaljalost: „Paganska logika je mnogo bliža deci nego odraslim ljudima.“ Meg Bejtmen kaže da su u paganskim mitovima mladi prikazani kao dovoljno sposobni da se suprotstave zlu. Osim toga, obe strane imaju različita viđenja nevaljalosti i dece: za pagane, deca se rađaju nevina; za hrišćane, deca se rađaju opterećena prvobitnim grehom i moraju da se poprave.

„Deca se sa svojim problemima bore izmišljajući fantastične svetove, što odrasli ne rade na taj način“, kaže Grisvold. „Unutar tih paralelnih svetova, stvari se lakše rešavaju, uobličavaju i shvataju.“ Kao što deca najbolje uče kroz praktične aktivnosti, tako im je najlakše da se izbore sa svojim osećanjima kroz metaforičke predstave. „Priče“, dodaje Grisvold, „služe svrsi koja prevazilazi zadovoljstvo, svrsi koja je zamaskirana analogijama. Priče, poput snova, imaju gotovo biološku funkciju.“

Ispostavlja se da je fantazija – uhodani domen britanske književnosti za decu – od suštinskog značaja za razvoj deteta. Iza vila koje predstavljaju glasove zemlje i prirode, iz vremena pre ljudske istorije, iza drugačijih pogleda na smisao života i smrti, Meg Bejtman smatra da stoji velika mudrost koja prepoznaje prirodu kao veliku životnu silu. „Paganska narodna predanja nas čine poniznim podsećajući nas da smo mi samo privremeno gosti na zemlji – prava pouka našeg vremena.“

Danas, možda više nego ikada, imamo razloga da utehu potražimo u fantaziji. Nakon terorističkih napada, i sve veće zabrinutosti zbog globalnog otopljavanja, Grisvold primećuje da se američki autori sve više okreću pisanju fantastike koja je dosta mračna i pesimistična – to su distopijska dela, tužne i uznemiravajuće priče o postapokaliptičnim svetovima koji se raspadaju, o mozgovima u koje su usađeni kompjuterski čipovi i reflektuju anksioznost izazvanu nametnutim potrošačkim mentalitetom i društvenim mrežama. Ovo je budućnost u kojoj je nada uslovljena, a napušteni svetovi ogoljeni i osiromašeni. Ali možda i u tome postoji neki smisao i svrha. Ako bajke pomažu deci da se izbore sa svojim strahovima, moguće je da ove distopijske fantazije (sa svojim junacima i junakinjama) služe kao model koji je potreban današnjoj deci da se suoče sa problemima koji ih očekuju u budućnosti.

(ponovo) Stiže jedan od najjezivijih filmova do sada

Film “Hereditary” postao je jedno od najiščekivanijih horor ostvarenja nakon što je prilično prestravio, ali i jednako oduševio filmske kritičare.

scena iz filma Hereditary

Glumica Toni Kolet dobila je naročite pohvale kao žena “čija porodica ima demone u svojoj krvi”.
Bastl navodi da je reč o “nečemu što zaista niste videli nikada do sada”, dok je AV Klub film nazvao “čistim emocionalnim terorizmom”.

“‘Hereditary’ mi je trostruko povećao krvni pritisak, izlečio moju štucavicu, naježio me, i prilično me užasnuo”, rekao je kritičar Gardijana Piter Bredšo, koji je filmu dodelio pet zvezdica.

Režiser i scenarista Ari Aster iz Njujorka takođen je dobio brojne pohvale.

“Prvi put kad sam gledala film, dosta sam se štrecala i jednom ili dvaput zamalo pobegla pod sedište”, napisala je Alisa Vilkinson u tekstu za Voks.

“Ono što osetite još na samom početku jeste pravi horor, neka vrsta balansiranja između uznemirenosti i odvratnosti, koja počinje suptilno, sve dok pred kraj ne preraste u krešendo”, dodala je.

Klarisa Lafri napisala je u članku za Independent da “činjenica da se o ovom filmu govori kao o jednom od najstrašnijih, najjezivijih horora u poslednjih nekoliko godina ukazuje na njegovu jedinstvenu atmosferu”.

“Tajnovitost, krivica, patnja: ‘Hereditary’ gaji svoje sopstvene fantome. One koji ostaju tu. Nedeljama kasnije, može vam se dogoditi da uđete u zamračenu sobu, i da se vrati taj jezivi osećaj: Da li sam u ovom trenutku zaista sam/a?”, prokomentarisala je.

Film će premijerno biti prikazan 8. juna u američkim bioskopima, dok će se u britanskim pojaviti nedelju dana kasnije.

Stiže novi “Predator”!

Originalni film “Predator” Džona Mektirnana iz 1987. s Arnoldom Švarcenegerom još uvek važi za jedan od najboljih akcionih filmova i svakako zaslužuje kultni status kod SF fanova.

iz filma Predator

Nastavak takođe nije bio uopšte loš (mnogi smatraju da je i bolji od prvog dela), ali onda je usledila propast franšize s nekoliko nastavaka koji su bili, rečju, katastrofalni.

Izgleda da bi se ove godine naučno fantastična franšiza mogla vratiti na pravi put. Režiser i scenarista novog “Predatora” je Šejn Blek, koji je i glumio u originalnom filmu. Dosad je režirao “Iron Man 3” i napisao scenarije za gomilu filmova, poput prva dva “Smrtonosna oružja”, “Poslednjeg skauta” i “Poslednjeg akcionog heroja”.

Novi “Predator” neće biti rimejk originala, nego nastavak. Zanemariće razne “Alien vs. Predator” neuspehe, pa će se radnjom donekle nastaviti na prva dva filma. Doduše, ne donosi ništa preterano revolucionarno, s obzirom na to da će se film baviti grupom vojnika koji se bore protiv vanzemaljskog lovca na trofeje, ali ovog puta ne u džungli, nego u predgrađu još neodređenog grada. Glavni lik je bivši marinac koji otkrije postojanje vanzemaljskih lovaca na Zemlji, ali niko mu ne veruje da zaista postoje. Film je najavljen za 3. avgust.