Glava Sergeja Trifunovića procenjena na 3.000 dolara

Na aukciji i izložbi u Americi razgrabljene su odrubljene glave Sergeja Trifunovića, Slobodana Beštića, Ane Sakić i drugih domaćih glumaca korišćene na snimanju “Srpskog filma” reditelja Srđana Spasojevića.
Umesto da završe u nekom muzeju, prodate su preko I-beja za 3.000 dolara. Prodaji je prethodila trodnevna izložba održana od 18. do 20. maja u Los Anđelesu, gde je posetiocima ponuđena mogućnost da pogledaju rekvizite korišćene u filmu. Glave, tela i kostimi samo neke od stvari koje su završile na tržištu. Među rekvizitima bili su i originalni scenario filma.

glave iz "Srpskog filma"

“Iznenađen sam što su maske završile na aukciji. Niko me nije obavestio da će biti prodate. Mislio da sam da će biti sačuvane”, kaže njihov tvorac Miroslav Lakobrija.

Miroslav Lakobrija i maske

Najbrže je prodata glava Sergeja Trifunovića, koji tumači lik producenta Vukmira, za samo 3.000 dolara, dok bebe još čekaju svog kupca. Vest da je u toku prodaja prokomentarisao je i uspešni pisac i scenarista serije “Senke nad Balkanom” Dejan Stojiljković.

“Pošteno. Jedina vredna ostavština ovog inače lošeg filma”, napisao je Dejan.

Budžet “Srpskog filma” bio je skromnih 6.975 evra, a samo “silovana beba” košta 6.000 dolara. Neko je dobro zaradio od ovog posla, a da prethodno o prodaji nije obavestio autore.

Kada je Srđan Spasojević 2010. režirao “Srpski film”, nije ni sanjao da će njegov uradak postati toliko zloglasan. Čim se pojavio, bio je zabranjen na festivalima u Engleskoj i Španiji, a zbog svoje sadržine i danas je zabranjen za prikazivanje i prodaju u Španiji, Finskoj, Portugalu, Francuskoj, Nemačkoj, Australiji, Novom Zelandu, Maleziji, Singapuru, Norveškoj i Brazilu.

Po izboru posetilaca najpoznatijeg veb-sajta koji se bavi filmovima IMDB, “Srpski film” je na prvom mestu kao najmorbidniji film ikada, a Spasojević je tokom brojnih intervjua naglašavao kako film treba gledati kao alegoriju na stanje u srpskom društvu od devedesetih godina naovamo.

– “Srpski film” je vapaj za spas kulture i vrsta neophodne katarze. Zato, pogledajte ga da biste preživeli – poručuje reditelj.

Film sadrži ekstremne i brutalne scene nasilja, pedofilije, nekrofilije, silovanja i mučenja. Ne preporučuje se mlađima od 18 godina i osobama osetljivim na takve sadržaje, zbog čega su takođe nadležni državni organi Srbije zatražili stručno mišljenje o tome da li film sadrži elemente krivičnog dela kako bi se pokrenuo postupak za njegovu zabranu.

Glavne uloge u njemu tumače Srđan Todorović i Sergej Trifunović, a scenario je napisao Aleksandar Radivojević.

Advertisements

Škola za male i velike džedaje

Tvorci Akademije za džedaje opisuju je kao prvu i jedinu školu u kojoj polaznici uče kako se rukuje svetlosnom sabljom, te kako se postaje džedaj.

Akademija se nalazi u nemačkom gradiću Kam (Cham), a na časove svetlosnog mačevanja mogu da dođu svi oni koji su stariji od 10 godina. Učestvovanje u duelima je dobrovoljno, pa svaki polaznik samostalno odlučuje kada, koliko često i koliko dugo želi da trenira. Napredni učenici mogu da se pridruže grupama već obučenih džedaja, a da bi sa njima učestvovali u različitim događajima sa Star Wars tematikom.

Instruktori ističu da prva i osnovna stvar koju svaki polaznik mora da nauči jeste rukovanje svetlosnom sabljom, te da se džedaji ne bore jedni protiv drugih, već jedni sa drugima. Svaka „borba“ ima sopstvenu koreografiju, a kako bi izgledala što prirodnije, te opasnije i realnije. Ovi džedaji, pored sablji, koriste i druga oružja iz franšize Star Wars, a svaki od njih ima mogućnost da razvija svoj sopstveni borilački stil.

Pomenuti stilovi se ne zasnivaju samo na filmovima iz serijala Star Wars, već i na elementima iz različitih borilačkih veština, a džedaji pored baratanja oružjem uče i da prave kostime, te da se šminkaju kao pravi Star Wars junaci.

Jedno od prvih ostvarenja naučne fantastike izašlo je iz pera jedne vojvotkinje u 17. veku

Upoznajte lejdi Margaret Kavendiš

Lejdi Margaret Kavendiš
Nije bilo osobe koja se upustila u filozofsku raspravu sa lejdi Margaret Kavendiš, vojvotkinjom od Njukasla na Tajnu, a da je iz nje izašla nepromenjena. Rođena 1623, Kavendiš je bila neuobičajena pripadnica aristokratije, kretala se u naučnim krugovima, utirući put ranom feminizmu, prirodnoj filozofiji (što je u 17. veku bio zajednički naziv za nauku), i socijalnoj politici. Tokom života objavila je 20 knjiga. Ali osim poezije i eseja, objavila je i jedan od najstarijih primera naučne fantastike. Reč je o 1666. godini. Knjiga je nosila naziv „The Description of a New World, Called the Blazing World“ („Knjiga o Novom svetu, zvanom Plameni svet“)

Priča govori o ženi koju otima zaljubljeni trgovac-mornar, i primorava je da sa njim putuje morima. Olujni vetar nosi brod na sever, muškarci ginu, a žena prolazi kroz portal na Severnom polu, i ulazi u novi svet: ovde su zvezde tako sjajne da se ne zna da li je ponoć ili podne. U ovom paralelnom univerzumu koji nastanjuju nežna stvorenja, poput ljudi-crva, ljudi-majmuna, ljudi-riba, ljudi-ptica i ljudi-vašaka, svi govore jednim jezikom, svi obožavaju jednog boga, i nema ratova. Ona postaje njihova Carica, i praćena svojim vanzemaljskim podanicima, istražuje čuda prirode i preispituje njihova otkrića uz pomoć nauke.
Kavendiš počinje roman obraćajući se ženama: „Svim plemenitim i dostojnim damama“, nagoveštavajući kakvo ih putovanje očekuje:

„Prvi deo je romantičan; drugi deo je filozofski; a treći deo je čista mašta; ili (mogla bih da ga nazovem i drugačije) fantastika. A ako vi (plemenite dame) budete uživale čitajući ove maštarije, smatraću sebe srećnom Kreatorkom; ako to ne bude slučaj, moraću da se zadovoljim melanholičnim životom proživljenim o mom svetu, za koji ne mogu reći da je siromašan svet, ako se pod siromaštvom misli samo na nedostatak zlata i dragulja; jer u njemu ima više zlata nego što su svi hemičari napravili, ili (ja duboko verujem) što su ikad mogli da naprave.“

Ali kada je vojvotkinja prislonila pero na papir, nije imala nameru da napiše samo zabavan roman. Ona je istovremeno ispitivala i popularne naučne teorije. U 17. veku, naučnici su postavljali nova pitanja o načinu na koji priroda funkcioniše, koristeći nova naučna sredstva poput logaritmara, teleskopa i mikroskopa. Istraživači su secirali životinje, pokušavajući da razumeju kako svaki od delova organizma funkcioniše. Osim toga, počeli su da preispituju ulogu duša, i Boga. Kavendiš je bila fascinirana svim tim.
The Description of a New World, Called the Blazing World

Kavendiš „razume da je fikcija najpogodnija za spekulacije i maštu“, piše En M. Tel, profesorka engleskog jezika, autorka eseja o ovom romanu, „i baš kao svi dobri autori naučne fantastike, koristi svoj izmišljeni svet da bi izrazila svoja politička uverenja, podsmevala se naučnim teorijama, pletući složen petski milje. U književnosti vojvotkinje Kavendiš, duše mogu da nastanjuju različita tela, muškarci ne mogu da spoznaju Boga, a duše su bespolne i putuju ‘kao nošene vetrom“.

Odrastajući tokom građanskog rata u Engleskoj, Kavendiš je imala neobično vaspitanje za sedamnaestovekovnu ženu. Kao „stidljivo“ dete, kako su je opisivali, godinama je živela u izgnanstvu sa drugim pripadnicima plemstva. Ali kada se kao vojvotkinja vratila u Englesku, imala je pristup naučnim krugovima u koje većina žena tog vremena nije mogla da uđe. Njen suprug, takođe zainteresovan za prirodnu filozofiju, podržavao je njena interesovanja i povezao je sa Tomasom Hobsom, Robertom Bojlom i Reneom Dekartom.

Vojvotkinju su smatrali za prvu ženu koja se bavila prirodnom filozofijom, odnosno za prvu naučnicu tog vremena. Ona je, takođe, bila prva žena pozvana da posmatra vršenje eksperimenata u Britanskom kraljevskom društvu, udruženju naučnika, zahvaljujući svom  doprinosu prirodnoj filozofiji, izraženom u njenoj poeziji i dramama. (Nažalost, bila je za duži period – više od jednog veka – i poslednja žena: uskoro je uvedena zabrana za žene koja je bila na snazi do 1945.)

Uprkos stidljivosti i „epizodama melanholije“, Kavendiš je osporavala način na koji se društvo odnosilo prema ženama, zbog čega je bila predmet podsmeha. Oblačila je sopstvene kreacije, i odavala je utisak nekoga ko je previše otvoren i nepristojan za pravu damu. Bila je veliki pobornik prava životinja, veliki kritičar društvenih vrednosti, a posebno opsednutosti neprestanim tehnološkim razvojem. Time je, između ostalog, zaslužila nadimak „Luda Medž“.

Ali ništa od toga je nije obeshrabrilo i odvratilo od bavljenja prirodnom filozofijom. Pisala je tomove i tomove, šaljući ih svojim savremenicima iz tog polja, bez ustezanja. U romanu „The Blazing World“, napisanom šest godina nakon osnivanja Britanskog kraljevskog društva, junaci preispituju popularna uverenja o univerzumu, koristeći razum da bi ispitali naučne teorije. Oba glavna lika su žene, nazvane Carica i Vojvotkinja.

Ako bismo malo promenili jezik kojim je pisan, roman „The Blazing World“ se malo razlikuje od moderne naučne fantastike. Dok u knjizi Carica prolazi kroz „portal“, u savremenoj SF literaturi bi ušla u drugu dimenziju. Narodi „Plamenog sveta“, kako je nazvala ovaj univerzum, predstavljeni su u svim bojama od zelene do jarko crvene, i poseduju nešto što bismo mi danas nazvali vanzemaljskom tehnologijom. Kavendiš piše „iako nemaju nikakvo znanje o magnetima, kazaljkama ili visećim časovnicima“ stanovnici Plamenog sveta mogu da izmere dubinu mora sa velike udaljenosti, što je tehnologija nastala 250 godina nakon izlaska knjige.

Kao da to nije bilo dovoljno, Kavendiš dalje opisuje izmišljeni motor na vazdušni pogon koji pokreće zlatne, vanzemaljske brodove, koji, po njenim rečima „usisavaju velike količine Vazduha i izbacuju Vetar velikom silinom“. Ona opisuje mehanizme ovog neverovatnog „stimpank“ sveta, tehnički vrlo detaljno. U njenom svetu čitava flota se naglo povezuje formirajući zlatno saće na površini mora kako bi izdržala olujne udare, „da ih ni vetar, ni talasi ne mogu razdvojiti“.

Carica je, naravno, radoznala. Ona šalje ljude-majmune, ljude-crve i druge da istraže kako sneg nastaje od vode, i zašto sunce daje toplotu. Profesorka intelektualne istorije Lisa T. Sarason u svojoj knjizi „The Natural Philosophy of Margaret Cavendish“ navodi da ljudi-majmuni, „hemičari“ sveta, „budalasto traće vreme pokušavajući da pronađu kamen mudrosti“. Kavendiš daje sveobuhvatnu kritiku nauke, politike i društva.

Negde na polovini priče, kada je Carici ponuđena duša, bilo žive ili mrtve osobe da joj bude poverljivi savetnik, ona odbija Platona i Aristotela. Kavendiš sve podiže na viši nivo: uvodi sebe kao lik Vojvotkinje u knjigu, i postaje „platonska prijateljica“ sa Caricom. Vojvotkinja i Carica tada otkrivaju način stvaranja sopstvenih minisvetova uz pomoć svojih misli.
Lejdi Margaret Kavendiš statua

U jednom trenutku priča postaje delimično autobiografska: duše Carice i izmišljene Vojvotkinje napuštaju njihova tela i putuju iz Caričinog sveta u svet Vojvotkinje, gde kao duhovi nastanjuju telo njenog supruga sa namerom da ga posavetuju i pomognu mu u njegovim društveno-političkim nedaćama. Kada podele i ratovi postanu deo zapleta, Vojvotkinja počinje da se pita zašto u njenom svetu „zemlja vredi više od ljudskih života, a sujeta više od mira.“ Ponovo u svom svetu, Carica koristi tehnologiju Plamenog sveta da porazi neprijatelje koji prete njenoj zemlji, „vatreno kamenje“ koje, poput bombi, raznosi brodove.
Kritika nauke je utkana u ovaj izmišljeni univerzum; Kavendiš zamišlja mesto na kom žene mogu da vladaju i budu poštovane. Bila je veoma svesna ograničenja sa kojima se suočavao njen pol, a kao jedan od prvih autora i likova naučne fantastike pokazala se kao vrlo spremna da prihvati izazov. „Nisam gramziva, ali jesam ambiciozna, koliko i svaka prošla, sadašnja ili buduća osoba mog pola“, napisala je.

Čitalac može da zaključi da ukoliko mu uverenja drugih ne odgovaraju, uvek ima mogućnost da stvori sopstveni svet. Čak i 350 godina kasnije „Plameni svet“ i dalje ima veliki značaj. Navodimo prolog koji je napisala Margaret Kavendiš, Vojvotkinja od Njukasla na Tajnu i avangardni autor naučne fantastike, davne 1666:

„Činjenica je da ne mogu biti Henri V ili Čarls II; ipak mogu učiniti napor da postanem Margaret I: i mada nemam ni moć, ni vreme ni priliku da postanem veliki osvajač, poput Aleksandra ili Cezara; i umesto da odustanem od toga da budem vladarka sveta, jer mi sreća i sudbina nisu dodelile nijedan, ja sam jedan svet sama stvorila. I tako, s verom ili, makar, nadom da nema tog stvorenja koje bi moglo da mi pozavidi na tom mom svetu,

Ostajem, plemenite dame, vaša ponizna sluškinja , M. Njukasl.“

Zašto u romanima fantastike ima toliko hrane?

Pisci su još od Tolkina priređivali čarobne gozbe za svoje čitaoce – poručuje En Jubenk.
pečenje hleba
Kao dete, proždirala sam knjige fantastike, jednu za drugom. Jednog dana, pažnju mi je privukao opis hrane. U romanu „A Tale of Time City“ Dajane Vin Džouns, glavni junak, putnik kroz vreme, uživa u poslastici zvanoj puter-pita. Reč je o žutom sladoledu na štapiću, spolja ledenom, rastopljenom iznutra, koji je opisan kao „puterast i kremast… sa nagoveštajem karamele i dvadeset drugih, još boljih, ukusa“.

Puter-pita nikad nije postojala, osim na stranicama ove knjige i u mašti čitalaca. Ali zvučala je tako ukusno.
U to vreme, internet je bio nešto novo, tako da nisam mogla da iskopam gomilu recepata koje su razvili ljubitelji romana Dajane Vin Džouns. Ali čak i kad sam sa fantastike za decu prešla na literaturu namenjenu malo starijima, primetila sam da su autori vrlo dosledno u svoja dela unosili bogate opise hrane. To je probudilo kako moj apetit, tako i moju radoznalost: zašto pisci fantastike toliko pažnje posvećuju pisanju o hrani?

I dok sam strpljivo iščitavala najvažnija dela fantastike, shvatila sam da je veličanstvena puter-pita zapravo izuzetak. Junaci i junjakinje, čak i oni koji bacaju čini i lete na zmajevima, su, u stvari, najčešće jeli svima poznatu hranu. Stranicu za stranicom, ovi srećnici jedu samo kolače i piju pivo. Oni manje srećni, dobiju samo paprikaš, koji je za divno čudo sveprisutan. U svom satiričnom vodiču kroz svet fantastične literature „The Tough Guide to Fantasyland“, Džouns se šali da je paprikaš „jedina hrana u zemlji fantazije, smatrajte da ste upozoreni. Možda ćete uskoro poželeti omlet, šniclu ili prebranac, ali ništa od toga nećete dobiti.“

Pominjanje hrane u fantastici datira još od najranijih mitova i legendi. Ove predstave su pune simbolike, često i zlokobnih predskazanja. Grčka boginja Persefona je u podzemnom svetu pojela šest zrna nara, čime je sebe osudila na šest meseci godišnje drugovanja sa Hadom, bogom smrti. Priče i pesme sa evropskih prostora obiluju mističnim vilama i vilenjacima koji hranom mame ljude. U poemi romantičara Džona Kitsa iz 1819. „Lepa gospa bez milosti“, vitez se zaljubljuje u vilu koja ga hrani i poji „slatkim korenom, divljim medom i hladnom rosom“. Ali jednog dana, vitez se budi, napušten i polulud zbog svog gubitka. Kristina Roseti je 1859. napisala „Goblin Market“ o jezivim, vanzemaljskim stvorenjima koja prodaju voće za kojim ljudi polude već posle prvog zalogaja.

Metafore sa opasnom vilinskom hranom postoje i kasnije u modernoj fantastici, kaže dr Robert Maslen. Maslen je redovan profesor na Univerzitetu u Glazgovu, na kom je pokrenuo jedan od prvih master programa iz fantastike, u čitavom svetu. On daje dva savremena primera: film „Panov lavirint“ i roman „Thomas the Rhymer“ autorke Elen Kušner. Kada se hrana koristi u određene svrhe, to nam je znak da „govorimo o svetu u kom su pravila potpuno drugačija“.
lembas uvijen u lišće

Otac moderne fantastike Dž. R. R. Tolkin, takođe, sledi ovu tradiciju. Kao dete, čitao je knjige o vilama Endua Langa, kojih je dilo dvanaest i bile su podeljene po bojama, od Crvene do Plave i od Ružičaste do Braon.

Tolkinova sklonost da neprestano ističe značaj hrane u svom pisanju potiče i od njegovih traumatičnih iskustava iz Prvog svetskog rata. Učestvovao je u ratu kao oficir i bio je siguran da će umreti. U „Gospodaru prstenova“ Tolkin iznosi svoju viziju idealnog sela, kao mesta zabave gde raste obilje pečuraka, netaknuto ratovima. U prvom poglavlju „Hobita“, avanturista Bilbo Bagins nerado uslužuje čarobnjaka Gandalfa i grupu gladnih patuljaka, koji su mu opustošili ostavu. „Za mene malo crnog vina, mislim“, zahtevao je Gandalf. Patuljci su tražili pekmez od malina, pitu od jabuka, pitu sa mesom, sir, pitu od svinjetine, salate, kolače, pivo, kafu, jaja, hladnu piletinu i kisele krastavčiće. Iako Bilbova kuća ostaje prazna jer je nahranio patuljke, činjenica da je sve to imao pri ruci govori o njegovom bogatstvu.

Na sličan način je Drugi svetski rat uticao na još jednog čuvenog pisca fantastike: Brajana Džejksa. Džejks je najpoznatiji po svom serijalu knjiga za decu „Redvol“. Kroz čitav serijal koji broji 21 knjigu, antropomorfne životinje se bore protiv zla i održavaju bogate gozbe. Na jednoj od gozbi, opisanoj preko čitave strane, opisano je 12 vrsta salata, 8 vrsta hleba, 10 vrsta pića, „kisela pavlaka, slatka pavlaka, šlag, tečni krem i žele“, kao i ogromna riba. U intervjuima, Džejks je izjavljivao da su izmišljeni obroci iz njegovih knjiga potekli iz njegovog detinjstva kada je zbog nestašica u Britaniji često zamišljao hranu. Mnogi čitaoci su iz istog razloga uživali u ovim opisima.

Kao najznačajniji autor fantastike Tolkin je svojom usredsređenošću na hranu ustanovio princip za mnoge pisce ovog žanra. Sveprisutni kulinarski specijaliteti Srednje zemlje i tolkinovski način opisivanja hrane, postali su standard jer predstavljaju svojevrsno pomoćno sredstvo u pisanju: hrana je odličan način da se postavi scena i opiše atmosfera.

I Tolkin i Džejks su svoje svetove obogatili istorijom, pesmama i različitim jezicima i dijalektima. Po Maslenu, hrana je jedan od načina da se fantastika učini stvarnom. „Najveći deo fantastike smešten je u druge svetove“, rekao je. „Recimo da pišete fantastiku koja se dešava na drugom svetu. U tom slučaju, želećete da je predstavite sa što više detalja, što uverljivijom, dostupnom što većem broju čula vaših čitalaca.“ Pesme deluju na sluh, mape na početku knjige deluju na vizualizaciju, a opisi hrane deluju na stomake čitalaca.

Maslen veruje da su opisi hrane specifični za fantastiku. Bilo da je reč o puter-piti ili paprikašu, hrana predstavlja neku vrstu protivteže užasima i velikim žrtvama opisanim u romanu. Pisci fantastike, kaže Maslen, „ne žele da izazovu samo strah i jezu, već i čuđenje, iznenađenje, zadovoljstvo i ushićenost“. Kada pred čitaoce iznesu nešto zastrašujuće i neobično, hrana je „veza sa onim što dobro poznaju“. Čak i Džordž R. R. Martin, u „Igri prestola“, iako poznat kao neko ko ruši mnoge tradicije i standarde karakteristične za fantastiku, ipak zadržava izuzetno detaljne opise hrane (naročito supe).
kolačići

Maslen navodi primer iz „Gospodara prstenova“, kada Frodo i Sem dele obrok na granici sa Mordorom, „na samom rubu najgoreg mesta na svetu“. Čak i u jeku njihove misije spasavanja sveta, Sem skuplja lovorovo lišće i žalfiju da napravi zečji paprikaš. Usred predivne, nabujale prirode, postoji taj kratak momenat zapitanosti pred onim što Maslen naziva „najekstremnijim primerom nepoznatog i zastrašujućeg“.

Svako može da razume onu vrstu utehe koju nam može doneti pripremanje hrane kada smo u nesigurnim vremenima suočeni sa opasnošću. Ako tako razumemo smisao pojavljivanja hrane u fantastici, onda nije nikakvo čudo što postoji mnoštvo knjiga i blogova posvećenih mukotrpnom pripremanju vilenjačkog hleba i kolača u obliku kotlića. Ovaj vikend posvećujem njima. Sigurna sam da tamo negde postoji recept za veličanstvenu puter-pitu, kako sam je zamislila pre 15 godina.

Blizanci rođeni na dan Zvezdanih ratova dobili imena po likovima iz filma

Dečak i devojčica rodjeni u Juti 4. maja, na Dan Zvezdanih ratova, dobili su imena po glavnim likovima te franšize.

Star Wars blizanci

Bračni par Robins je naveo da su deca dobila imena Rouen Luk i Kej Leja.

“Čim smo saznali da postoji mogućnost da se rode 4. maja, pomislili smo, nema problema”, rekao je Ros Robins.

Dečja soba blizanaca je dekorisana motivima iz “Zvezdanih ratova”.

Ljubitelji franšize obeležavaju 4. maj kao Dan “Zvezdanih ratova” jer engleski izgovor tog datuma zvuči slično kao filmska replika “Neka Sila bude s tobom” (May the Force be with you).

Aerodrom Hitrou uveo intergalaktičke letove

Nadamo se da na 4. maj, intergalaktički praznik Ratova zvezda – Star Wars Day, niste planirali da putujete na planetu Hoth. Letovi sa Heathrow aerodroma su odloženi, tako da ćete morati da ipak idete preko Khashyyyka (iako biste jeftinije prošli letom sa niškog aerodroma to Tattoinea). To bi otprilike bile muke intergalaktičkih turista kad bi Star Wars bio deo naše svakodnevice. 

Upravo to je izmaštao neko iz marketinškog tima britanskog aerodroma, iskoristivši Star Wars Day koji se obeležava svakog 4. maja. A zašto baš 4. maj? Glavni povod za odabir ovog datuma je pre svega igra reči – May the 4th be with you zvuči slično kao May the Force be with you. To je dovoljan razlog da se danas obučete kao princeza Leia i proslavite ovaj veliki praznik  – najveći u dalekoj, dalekoj galaksiji. 

Star Wars letovi sa Hitroua

Tabla sa poletanjima sa londonskog aerodroma imala je interesantne destinacije. Povodom Dana Ratova zvezda mogli ste da se informišete u vezi letova do omiljenih destinacija u dalekoj, dalekoj galaksiji. Raspored letova sadrži planete kao što su Endor, Kashyyyk (sa šifrom leta WOOK1E) i Alderaan (šifra leta LE1A). Neko ko vodi Twitter nalog Heathrow aerodroma je očigledno veliki fan serijala tako da se mogu videti i AT-AT hodalice kako se njišu među avionima koji se spremaju za polazak, a tu je R2D2. 

AT-AT hodalice na pisti

HeathrowAirport Twitter nalog danas je pravo mesto ukoliko želite da se lepo zabavite ali i obezbedite sebi karte za željene destinacije u galaksiji. Putnici se tako raspituju za razloga odlaganja letova, ali i za poštovanje svih intergalaktičkih zakona.

Nadležni aerodroma tokom celog dana putem svog naloga uveravaju potencijalne putnike da se poštuju svi standardi bezbednosti kad su intergalaktički letovi u pitanju. To naravno ne znači da ovi obični i mnogo manje spektakularni “lokalni” letovi po planeti Zemlji ne funkcionišu – tu nema šale.

Star Wars predstavlja globalni fenomen nastao iz serijala filmova gde je prvi izašao daleke 1977. godine. Pored filmova, tu su i Star Wars igre, animirani filmovi, igračke i sve gde je moguće zalepiti logo Ratova zvezda ili masku Darth Vadera. May the 4th Be With You! Srećan Star Wars Day!

"Ako nećeš ti, Tarantino hoće": Kako je Vajnstin umalo uništio "Gospodare"

Malo je trebalo pa da kultni “Gospodari prstenova” izgledaju mnogo drugačije, samo da je Piter Džekson podlegao pritisku Harvija Vajnstina.

scena iz Gospodara prstenova

Vajnstin je sa bratom Bobom potpisan kao izvršni producent trilogije, iako je njihova produkcijska kuća Miramaks pre početka snimanja filmova prepustila projekat kompaniji Nju lajn sinema.

Kao razlog za tu promenu navode se nesuglasice između Harvija Vajnstina i Džeksona, koje nabraja filmski pisac Ijan Nejtan u knjizi “Sve što možeš da zamisliš: Piter Džekson i stvaranje Srednje zemlje”.
Vajnstin je pretio Džeksonu da je Kventin Tarantino spreman da ga zameni, ako se ne povinuje njegovoj želji, da Gospodare zgura u jedan dvočasovni film, prenosi Gardijan.

Vajnstin je smatrao da je novozelandski režiser “straćio” 12 miliona dolara razvijajući scenario za dva filma. Druga moguća zamena za Džeksona bio je Džon Maden, reditelj “Zaljubljenog Šekspira”.

“Harvi je imao stav ‘ili ćeš po mome ili si izbačen. A Kventin je spreman da režira'”, navode se u knjizi reči Kena Kaminsa, producenta.

Džekson je dobio poruku 1998. u kojoj mu Miramaks najavljuje “radikalniji, utegnutiji pristup”, koji će omogućiti da se snimi samo jedan film.

Taj pristup bi značio da nema bitke u Helmovom ponoru, da Eovin bude Faramirova sestra, a da se Boromir izbaci, da se Balrog ne pojavljuje, a čak je i Sarumanovo prisustvo bilo dovedeno u pitanje.

“To je bio film koji bi garantovano razočarao svakoga ko je pročitao knjigu”, kaže Džekson u knjizi.
Ovako je Džeksonu data prilika da promeni produkcijsku kuću, a Nju lajn sinema mu je omogućio da snimi trilogiju koja je osvojila ukupno 17 Oskara, uključujući i nagradu njemu za najbolju režiju za “Povratak kralja”.

Prošlog decembra Džekson je izjavio da je poverovao u Vajnstinovo blaćenje glumica Ešli Džad i Mire Sorvino i da ih je zbog toga zaobišao u kastingu. Džekson kaže da ih je Vajnstin opisao kao neverovatno teške za saradnju, kao i da je sada siguran da ih je namerno ocrnio i da mu je žao što je posumnjao u talenat glumica.