Jedno od prvih ostvarenja naučne fantastike izašlo je iz pera jedne vojvotkinje u 17. veku

Upoznajte lejdi Margaret Kavendiš

Lejdi Margaret Kavendiš
Nije bilo osobe koja se upustila u filozofsku raspravu sa lejdi Margaret Kavendiš, vojvotkinjom od Njukasla na Tajnu, a da je iz nje izašla nepromenjena. Rođena 1623, Kavendiš je bila neuobičajena pripadnica aristokratije, kretala se u naučnim krugovima, utirući put ranom feminizmu, prirodnoj filozofiji (što je u 17. veku bio zajednički naziv za nauku), i socijalnoj politici. Tokom života objavila je 20 knjiga. Ali osim poezije i eseja, objavila je i jedan od najstarijih primera naučne fantastike. Reč je o 1666. godini. Knjiga je nosila naziv „The Description of a New World, Called the Blazing World“ („Knjiga o Novom svetu, zvanom Plameni svet“)

Priča govori o ženi koju otima zaljubljeni trgovac-mornar, i primorava je da sa njim putuje morima. Olujni vetar nosi brod na sever, muškarci ginu, a žena prolazi kroz portal na Severnom polu, i ulazi u novi svet: ovde su zvezde tako sjajne da se ne zna da li je ponoć ili podne. U ovom paralelnom univerzumu koji nastanjuju nežna stvorenja, poput ljudi-crva, ljudi-majmuna, ljudi-riba, ljudi-ptica i ljudi-vašaka, svi govore jednim jezikom, svi obožavaju jednog boga, i nema ratova. Ona postaje njihova Carica, i praćena svojim vanzemaljskim podanicima, istražuje čuda prirode i preispituje njihova otkrića uz pomoć nauke.
Kavendiš počinje roman obraćajući se ženama: „Svim plemenitim i dostojnim damama“, nagoveštavajući kakvo ih putovanje očekuje:

„Prvi deo je romantičan; drugi deo je filozofski; a treći deo je čista mašta; ili (mogla bih da ga nazovem i drugačije) fantastika. A ako vi (plemenite dame) budete uživale čitajući ove maštarije, smatraću sebe srećnom Kreatorkom; ako to ne bude slučaj, moraću da se zadovoljim melanholičnim životom proživljenim o mom svetu, za koji ne mogu reći da je siromašan svet, ako se pod siromaštvom misli samo na nedostatak zlata i dragulja; jer u njemu ima više zlata nego što su svi hemičari napravili, ili (ja duboko verujem) što su ikad mogli da naprave.“

Ali kada je vojvotkinja prislonila pero na papir, nije imala nameru da napiše samo zabavan roman. Ona je istovremeno ispitivala i popularne naučne teorije. U 17. veku, naučnici su postavljali nova pitanja o načinu na koji priroda funkcioniše, koristeći nova naučna sredstva poput logaritmara, teleskopa i mikroskopa. Istraživači su secirali životinje, pokušavajući da razumeju kako svaki od delova organizma funkcioniše. Osim toga, počeli su da preispituju ulogu duša, i Boga. Kavendiš je bila fascinirana svim tim.
The Description of a New World, Called the Blazing World

Kavendiš „razume da je fikcija najpogodnija za spekulacije i maštu“, piše En M. Tel, profesorka engleskog jezika, autorka eseja o ovom romanu, „i baš kao svi dobri autori naučne fantastike, koristi svoj izmišljeni svet da bi izrazila svoja politička uverenja, podsmevala se naučnim teorijama, pletući složen petski milje. U književnosti vojvotkinje Kavendiš, duše mogu da nastanjuju različita tela, muškarci ne mogu da spoznaju Boga, a duše su bespolne i putuju ‘kao nošene vetrom“.

Odrastajući tokom građanskog rata u Engleskoj, Kavendiš je imala neobično vaspitanje za sedamnaestovekovnu ženu. Kao „stidljivo“ dete, kako su je opisivali, godinama je živela u izgnanstvu sa drugim pripadnicima plemstva. Ali kada se kao vojvotkinja vratila u Englesku, imala je pristup naučnim krugovima u koje većina žena tog vremena nije mogla da uđe. Njen suprug, takođe zainteresovan za prirodnu filozofiju, podržavao je njena interesovanja i povezao je sa Tomasom Hobsom, Robertom Bojlom i Reneom Dekartom.

Vojvotkinju su smatrali za prvu ženu koja se bavila prirodnom filozofijom, odnosno za prvu naučnicu tog vremena. Ona je, takođe, bila prva žena pozvana da posmatra vršenje eksperimenata u Britanskom kraljevskom društvu, udruženju naučnika, zahvaljujući svom  doprinosu prirodnoj filozofiji, izraženom u njenoj poeziji i dramama. (Nažalost, bila je za duži period – više od jednog veka – i poslednja žena: uskoro je uvedena zabrana za žene koja je bila na snazi do 1945.)

Uprkos stidljivosti i „epizodama melanholije“, Kavendiš je osporavala način na koji se društvo odnosilo prema ženama, zbog čega je bila predmet podsmeha. Oblačila je sopstvene kreacije, i odavala je utisak nekoga ko je previše otvoren i nepristojan za pravu damu. Bila je veliki pobornik prava životinja, veliki kritičar društvenih vrednosti, a posebno opsednutosti neprestanim tehnološkim razvojem. Time je, između ostalog, zaslužila nadimak „Luda Medž“.

Ali ništa od toga je nije obeshrabrilo i odvratilo od bavljenja prirodnom filozofijom. Pisala je tomove i tomove, šaljući ih svojim savremenicima iz tog polja, bez ustezanja. U romanu „The Blazing World“, napisanom šest godina nakon osnivanja Britanskog kraljevskog društva, junaci preispituju popularna uverenja o univerzumu, koristeći razum da bi ispitali naučne teorije. Oba glavna lika su žene, nazvane Carica i Vojvotkinja.

Ako bismo malo promenili jezik kojim je pisan, roman „The Blazing World“ se malo razlikuje od moderne naučne fantastike. Dok u knjizi Carica prolazi kroz „portal“, u savremenoj SF literaturi bi ušla u drugu dimenziju. Narodi „Plamenog sveta“, kako je nazvala ovaj univerzum, predstavljeni su u svim bojama od zelene do jarko crvene, i poseduju nešto što bismo mi danas nazvali vanzemaljskom tehnologijom. Kavendiš piše „iako nemaju nikakvo znanje o magnetima, kazaljkama ili visećim časovnicima“ stanovnici Plamenog sveta mogu da izmere dubinu mora sa velike udaljenosti, što je tehnologija nastala 250 godina nakon izlaska knjige.

Kao da to nije bilo dovoljno, Kavendiš dalje opisuje izmišljeni motor na vazdušni pogon koji pokreće zlatne, vanzemaljske brodove, koji, po njenim rečima „usisavaju velike količine Vazduha i izbacuju Vetar velikom silinom“. Ona opisuje mehanizme ovog neverovatnog „stimpank“ sveta, tehnički vrlo detaljno. U njenom svetu čitava flota se naglo povezuje formirajući zlatno saće na površini mora kako bi izdržala olujne udare, „da ih ni vetar, ni talasi ne mogu razdvojiti“.

Carica je, naravno, radoznala. Ona šalje ljude-majmune, ljude-crve i druge da istraže kako sneg nastaje od vode, i zašto sunce daje toplotu. Profesorka intelektualne istorije Lisa T. Sarason u svojoj knjizi „The Natural Philosophy of Margaret Cavendish“ navodi da ljudi-majmuni, „hemičari“ sveta, „budalasto traće vreme pokušavajući da pronađu kamen mudrosti“. Kavendiš daje sveobuhvatnu kritiku nauke, politike i društva.

Negde na polovini priče, kada je Carici ponuđena duša, bilo žive ili mrtve osobe da joj bude poverljivi savetnik, ona odbija Platona i Aristotela. Kavendiš sve podiže na viši nivo: uvodi sebe kao lik Vojvotkinje u knjigu, i postaje „platonska prijateljica“ sa Caricom. Vojvotkinja i Carica tada otkrivaju način stvaranja sopstvenih minisvetova uz pomoć svojih misli.
Lejdi Margaret Kavendiš statua

U jednom trenutku priča postaje delimično autobiografska: duše Carice i izmišljene Vojvotkinje napuštaju njihova tela i putuju iz Caričinog sveta u svet Vojvotkinje, gde kao duhovi nastanjuju telo njenog supruga sa namerom da ga posavetuju i pomognu mu u njegovim društveno-političkim nedaćama. Kada podele i ratovi postanu deo zapleta, Vojvotkinja počinje da se pita zašto u njenom svetu „zemlja vredi više od ljudskih života, a sujeta više od mira.“ Ponovo u svom svetu, Carica koristi tehnologiju Plamenog sveta da porazi neprijatelje koji prete njenoj zemlji, „vatreno kamenje“ koje, poput bombi, raznosi brodove.
Kritika nauke je utkana u ovaj izmišljeni univerzum; Kavendiš zamišlja mesto na kom žene mogu da vladaju i budu poštovane. Bila je veoma svesna ograničenja sa kojima se suočavao njen pol, a kao jedan od prvih autora i likova naučne fantastike pokazala se kao vrlo spremna da prihvati izazov. „Nisam gramziva, ali jesam ambiciozna, koliko i svaka prošla, sadašnja ili buduća osoba mog pola“, napisala je.

Čitalac može da zaključi da ukoliko mu uverenja drugih ne odgovaraju, uvek ima mogućnost da stvori sopstveni svet. Čak i 350 godina kasnije „Plameni svet“ i dalje ima veliki značaj. Navodimo prolog koji je napisala Margaret Kavendiš, Vojvotkinja od Njukasla na Tajnu i avangardni autor naučne fantastike, davne 1666:

„Činjenica je da ne mogu biti Henri V ili Čarls II; ipak mogu učiniti napor da postanem Margaret I: i mada nemam ni moć, ni vreme ni priliku da postanem veliki osvajač, poput Aleksandra ili Cezara; i umesto da odustanem od toga da budem vladarka sveta, jer mi sreća i sudbina nisu dodelile nijedan, ja sam jedan svet sama stvorila. I tako, s verom ili, makar, nadom da nema tog stvorenja koje bi moglo da mi pozavidi na tom mom svetu,

Ostajem, plemenite dame, vaša ponizna sluškinja , M. Njukasl.“

Advertisements

Tribina Društva ljubitelja fantastike LK: Snovi oštrih zuba: O Harlanu Elisonu

Večerašnja tribina Društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” je prošla u projekciji dokumentarnog filma o čuvenom SF piscu i uredniku Harlanu Elisona. Uvodnu reč je dao Žarko Milićević.

Elison i Vilijams

Elison je jedan od najbitnijih faktora “novog talas” u svetu SF-a, i mada je i sam dao doprinos nekim odličnim pričama, zapravo sve to ostaje u senci njegovog uredničkog rada, a tu se pre svega misi na “Dangerous Vision” zbirke (dve objavljene i jedna na koju se i dalje čeka).

Domaća publika je Elisona mogla da čita svojevremeno u Siriusu i Monolitu, a on je zapravo jedan od retkih SF pisaca bez romana. No, ostaće za sva vremena upamćen i kao čovek koji je uradio dosta na tome da se SF prikaže kao ozbiljna književnost.

Harlan Elison

Desetak zainteresovanih je, posle kraće uvodne reči, gledalo dokumentarni film “Snovi oštrih zuba” Erika Nelsona, u trajanju od sat i 36 minuta.

Društvo ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić”: Snovi oštrih zuba: O Harlanu Elisonu

Društvo ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” održava svoj redovni program svakog ponedeljka u Domu omladine (Tribinska sala na prvom spratu, pored Američkog kutka), od 19.00.  Danas na programu:

LK Društvo ljubitelja fantastike

Prvo da kažemo: u trenutku kad ovo pišemo Elison je živ, mada ne baš zdrav, a vreme provodi u svojoj kući koja je nekad bila na obodu Los Anđelesa, vezan za krevet i derući se na televizor. Elison je pisac poznat po smelosti i britkom jeziku, kao u književnosti tako i u svakodnevnici.

Jedan je od ljudi zaslužnih za revoluciju unutar naučne fantastike koju zovemo Novi talas. Neverovatan je majstor kratke priče, kojih je objavio više od 1.500. Najbolje priče sabrane su u zbirčicu Essential Ellison, lako štivo od cirka 1200 strana.

Nema boljeg načina da saznamo nešto više nego gledanjem dokumentarca Erika Nelsona “Snovi oštrih zuba” o životu i radu Harlana Elisona, bitnog urednika i autora novog talasa naučne fantastike. Pored brojnih komentara samog Elisona, videćemo i Nila Gejmena, Robina Vilijamsa, Pitera Dejvida…

Moderator: Žarko Milićević

Zašto u romanima fantastike ima toliko hrane?

Pisci su još od Tolkina priređivali čarobne gozbe za svoje čitaoce – poručuje En Jubenk.
pečenje hleba
Kao dete, proždirala sam knjige fantastike, jednu za drugom. Jednog dana, pažnju mi je privukao opis hrane. U romanu „A Tale of Time City“ Dajane Vin Džouns, glavni junak, putnik kroz vreme, uživa u poslastici zvanoj puter-pita. Reč je o žutom sladoledu na štapiću, spolja ledenom, rastopljenom iznutra, koji je opisan kao „puterast i kremast… sa nagoveštajem karamele i dvadeset drugih, još boljih, ukusa“.

Puter-pita nikad nije postojala, osim na stranicama ove knjige i u mašti čitalaca. Ali zvučala je tako ukusno.
U to vreme, internet je bio nešto novo, tako da nisam mogla da iskopam gomilu recepata koje su razvili ljubitelji romana Dajane Vin Džouns. Ali čak i kad sam sa fantastike za decu prešla na literaturu namenjenu malo starijima, primetila sam da su autori vrlo dosledno u svoja dela unosili bogate opise hrane. To je probudilo kako moj apetit, tako i moju radoznalost: zašto pisci fantastike toliko pažnje posvećuju pisanju o hrani?

I dok sam strpljivo iščitavala najvažnija dela fantastike, shvatila sam da je veličanstvena puter-pita zapravo izuzetak. Junaci i junjakinje, čak i oni koji bacaju čini i lete na zmajevima, su, u stvari, najčešće jeli svima poznatu hranu. Stranicu za stranicom, ovi srećnici jedu samo kolače i piju pivo. Oni manje srećni, dobiju samo paprikaš, koji je za divno čudo sveprisutan. U svom satiričnom vodiču kroz svet fantastične literature „The Tough Guide to Fantasyland“, Džouns se šali da je paprikaš „jedina hrana u zemlji fantazije, smatrajte da ste upozoreni. Možda ćete uskoro poželeti omlet, šniclu ili prebranac, ali ništa od toga nećete dobiti.“

Pominjanje hrane u fantastici datira još od najranijih mitova i legendi. Ove predstave su pune simbolike, često i zlokobnih predskazanja. Grčka boginja Persefona je u podzemnom svetu pojela šest zrna nara, čime je sebe osudila na šest meseci godišnje drugovanja sa Hadom, bogom smrti. Priče i pesme sa evropskih prostora obiluju mističnim vilama i vilenjacima koji hranom mame ljude. U poemi romantičara Džona Kitsa iz 1819. „Lepa gospa bez milosti“, vitez se zaljubljuje u vilu koja ga hrani i poji „slatkim korenom, divljim medom i hladnom rosom“. Ali jednog dana, vitez se budi, napušten i polulud zbog svog gubitka. Kristina Roseti je 1859. napisala „Goblin Market“ o jezivim, vanzemaljskim stvorenjima koja prodaju voće za kojim ljudi polude već posle prvog zalogaja.

Metafore sa opasnom vilinskom hranom postoje i kasnije u modernoj fantastici, kaže dr Robert Maslen. Maslen je redovan profesor na Univerzitetu u Glazgovu, na kom je pokrenuo jedan od prvih master programa iz fantastike, u čitavom svetu. On daje dva savremena primera: film „Panov lavirint“ i roman „Thomas the Rhymer“ autorke Elen Kušner. Kada se hrana koristi u određene svrhe, to nam je znak da „govorimo o svetu u kom su pravila potpuno drugačija“.
lembas uvijen u lišće

Otac moderne fantastike Dž. R. R. Tolkin, takođe, sledi ovu tradiciju. Kao dete, čitao je knjige o vilama Endua Langa, kojih je dilo dvanaest i bile su podeljene po bojama, od Crvene do Plave i od Ružičaste do Braon.

Tolkinova sklonost da neprestano ističe značaj hrane u svom pisanju potiče i od njegovih traumatičnih iskustava iz Prvog svetskog rata. Učestvovao je u ratu kao oficir i bio je siguran da će umreti. U „Gospodaru prstenova“ Tolkin iznosi svoju viziju idealnog sela, kao mesta zabave gde raste obilje pečuraka, netaknuto ratovima. U prvom poglavlju „Hobita“, avanturista Bilbo Bagins nerado uslužuje čarobnjaka Gandalfa i grupu gladnih patuljaka, koji su mu opustošili ostavu. „Za mene malo crnog vina, mislim“, zahtevao je Gandalf. Patuljci su tražili pekmez od malina, pitu od jabuka, pitu sa mesom, sir, pitu od svinjetine, salate, kolače, pivo, kafu, jaja, hladnu piletinu i kisele krastavčiće. Iako Bilbova kuća ostaje prazna jer je nahranio patuljke, činjenica da je sve to imao pri ruci govori o njegovom bogatstvu.

Na sličan način je Drugi svetski rat uticao na još jednog čuvenog pisca fantastike: Brajana Džejksa. Džejks je najpoznatiji po svom serijalu knjiga za decu „Redvol“. Kroz čitav serijal koji broji 21 knjigu, antropomorfne životinje se bore protiv zla i održavaju bogate gozbe. Na jednoj od gozbi, opisanoj preko čitave strane, opisano je 12 vrsta salata, 8 vrsta hleba, 10 vrsta pića, „kisela pavlaka, slatka pavlaka, šlag, tečni krem i žele“, kao i ogromna riba. U intervjuima, Džejks je izjavljivao da su izmišljeni obroci iz njegovih knjiga potekli iz njegovog detinjstva kada je zbog nestašica u Britaniji često zamišljao hranu. Mnogi čitaoci su iz istog razloga uživali u ovim opisima.

Kao najznačajniji autor fantastike Tolkin je svojom usredsređenošću na hranu ustanovio princip za mnoge pisce ovog žanra. Sveprisutni kulinarski specijaliteti Srednje zemlje i tolkinovski način opisivanja hrane, postali su standard jer predstavljaju svojevrsno pomoćno sredstvo u pisanju: hrana je odličan način da se postavi scena i opiše atmosfera.

I Tolkin i Džejks su svoje svetove obogatili istorijom, pesmama i različitim jezicima i dijalektima. Po Maslenu, hrana je jedan od načina da se fantastika učini stvarnom. „Najveći deo fantastike smešten je u druge svetove“, rekao je. „Recimo da pišete fantastiku koja se dešava na drugom svetu. U tom slučaju, želećete da je predstavite sa što više detalja, što uverljivijom, dostupnom što većem broju čula vaših čitalaca.“ Pesme deluju na sluh, mape na početku knjige deluju na vizualizaciju, a opisi hrane deluju na stomake čitalaca.

Maslen veruje da su opisi hrane specifični za fantastiku. Bilo da je reč o puter-piti ili paprikašu, hrana predstavlja neku vrstu protivteže užasima i velikim žrtvama opisanim u romanu. Pisci fantastike, kaže Maslen, „ne žele da izazovu samo strah i jezu, već i čuđenje, iznenađenje, zadovoljstvo i ushićenost“. Kada pred čitaoce iznesu nešto zastrašujuće i neobično, hrana je „veza sa onim što dobro poznaju“. Čak i Džordž R. R. Martin, u „Igri prestola“, iako poznat kao neko ko ruši mnoge tradicije i standarde karakteristične za fantastiku, ipak zadržava izuzetno detaljne opise hrane (naročito supe).
kolačići

Maslen navodi primer iz „Gospodara prstenova“, kada Frodo i Sem dele obrok na granici sa Mordorom, „na samom rubu najgoreg mesta na svetu“. Čak i u jeku njihove misije spasavanja sveta, Sem skuplja lovorovo lišće i žalfiju da napravi zečji paprikaš. Usred predivne, nabujale prirode, postoji taj kratak momenat zapitanosti pred onim što Maslen naziva „najekstremnijim primerom nepoznatog i zastrašujućeg“.

Svako može da razume onu vrstu utehe koju nam može doneti pripremanje hrane kada smo u nesigurnim vremenima suočeni sa opasnošću. Ako tako razumemo smisao pojavljivanja hrane u fantastici, onda nije nikakvo čudo što postoji mnoštvo knjiga i blogova posvećenih mukotrpnom pripremanju vilenjačkog hleba i kolača u obliku kotlića. Ovaj vikend posvećujem njima. Sigurna sam da tamo negde postoji recept za veličanstvenu puter-pitu, kako sam je zamislila pre 15 godina.

Holivudska zvezda se pojavila u filmu Deadpool 2, niko nije primetio

Holivudski glumac Rajan Rejnolds tumači glavnu ulogu u bioskopskom hitu Deadpool 2, što je već vrlo dobro poznato. Međutim, niko nije primetio pojavljivanje njegovog kolege sa A-liste.

Dedpul i prerušeni Met Dejmon

Reč je o Metu Dejmonu, koji sa Alenom Tudikom diskutuje o manama toalet papira.

Dvojica glumaca jednostavno su označena kao “Rednecks”, piše Independent.

“Imam sopstveni manifest toalet papira, o njegovoj neadekvatnosti. Uradio sam to zbog Rajana. Pogledali smo se i rekli ‘Ovo nekako mora da uđe u film’, objasnio je scenarista Ret Riz.

“A onda smo razgovarali o tome kakav bi glumac trebalo da odradi tu scenu. On (Dejmon) je bio pravi za tako nešto. Ali, njegovo pravo ime se ne navodi čak ni u završnoj špici, a u filmu je bio potpuno prerušen”, zaključio je.

Spisateljica za ekranizaciju – Sara Dž. Mas

Oba bestseler fantazijska serijala Sare Dž. Mas, „Stakleni presto“ i „Dvor trnja i ruža“ postaće hit i na malim i na velikim ekranima.

Serijal „Stakleni presto“, predviđen za strimovanje na Huluu, prati Selenu Sardotijen u njenom nadmetanju za kraljevog zatočnika i krvnicu, ali zatiče sebe kako se zapravo bori za oslobođenje od tiranina.

Scenaristkinja serije će biti Kira Snajder („Sluškinjina priča“, „Pasifik rim“) a pilot-epizodu će režirati Ana Ferster („Outlander“, „Criminal Minds“). Glumačka podela još nije izvršena.

Serijal filmova „Dvor trnja i ruža“ pratiće lovkinju Fejru koja biva uvučena u bajkoviti svet koji mora da brani od zle vile. Britanska mlada scenaristička zvezda u usponu, Rejčel Hajrons, pisaće scenario a režiser još nije odabran za ovaj projekat.

Razgovarajući s Deadline Hollywood, Mas je rekla: „Ovaj tim toliko strastveno želi da Fejrino putovanje prikaže na velikom ekranu da jedva čekam da vidim kako će sve to ispasti na kraju.“

Džoel Kinaman: Zašto je „Digitalni ugljenik“ naročito danas važan

Televizija je u poslednje vreme prebogata visokobudžetnim serijama koje pripadaju naučnofantastičnom žanru.

Tu su serije „Čudnije stvari“, „Zapadni svet“, „Igra prestola“ (epska fantastika a ne naučna, ali šta sad), „Prostranstvo“ i bujica raznih superheroja, pa se čini da televizijskim kanalima nikada nije dosta ovog žanra.

Zašto je tako?

Zato što ovakve serije imaju široku publiku i često postanu veliki hitovi.

Netfliks je uložio velike nade u skupu naučnofantastičnu dramu „Digitalni ugljenik“, koja je zasnovana na istoimenom romanu Ričarda Morgana. Radnja se dešava u 300 godina dalekoj budućnosti, u kojoj je društvo izmenjeno novom tehnologijom koja omogućava ljudima da svoju svest digitalizuju i prebace u druga tela. To praktično čini da su smrt i bolesti stvar prošlosti ali samo za jedan procenat stanovništva.
I upravo je to ono zbog čega zvezda serije Džoel Kinaman smatra da je „Digitalni ugljenik“ relevantan danas. Radnja serije se možda dešava vekovima u budućnosti ali on uočava jasne paralele sa današnjicom.

korice Digitalnog ugljenika

„Mislim da je napredak u medicini sjajna stvar, ali ne ako je on dostupan samo nekolicini ultra bogatih“, rekao je Kinaman „Obzerveru“ i drugim medijima prošle nedelje. „Danas to vidimo u našem društvu, i zbog toga mislim da je ‘Digitalni ugljenik’ važan, jer nam pokazuje šta nas čeka u budućnosti ako se ne pozabavimo problemom nejednakosti. U Americi, moja generacija je prva koja u proseku živi kraće od roditelja. A u isto vreme, bogati dobijaju takve medicinske tretmane koji im omogućavaju da žive duže nego što su ljudi ikada živeli.“

„Digitalni ugljenik“ se bavi ekonomskim podelama u društvu i načinom na koji utiču na svakodnevnicu. Takođe poseduje izuzetno raskošnu futurističku panoramu koja je kao stvorena za ekran.

Kinaman je to opisao kao „svet napravljen budžetom većim nego za prve tri sezone ‘Igre prestola’“ i svi znamo da Netfliks ne žali loženi novac. Uostalom oni se spremaju da samo u ovoj godini  na svoje projekte potroše 8 milijardi dolara.

„Mislim da sam u početku bio pomalo skeptičan videvši izvorni materijal“, objašnjava Kinaman. „Potrebno je puno toga da se ovakva vrsta sveta na pravi način dočara na ekranu. Obično su to u stanju samo veliki holivudski filmovi. A onda sam se sreo sa ljudima iz Netfliksa i Skajdensa, i oni su me sproveli kroz čitav plan snimanja. Shvatio sam da će ona biti nešto jedinstveno i rado prihvatio ulogu.“

Hej, ako je to cena potrebna da zaživi ozbiljan projekat sa jakom socijalnom porukom, Netfliks je spreman da je plati!