Kako je Hičkok svoje strahove i traume pretvarao u filmove

Jedini način da se suočim sa svojim strahovima jeste da o njima snimam filmove. Ja sam filantrop – pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole da osete užas i strah, zato se uvek postaram da publika pati što više. Ovako je govorio rodonačelnik horora i psihološkog trilera Alfred Hičkok koji je preminuo na današnji dan 1980. godine.

Poznat po tome što se pojavljivao u skoro svakom svom filmu, u gotovo šest decenija dugoj i bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova, od kojih je 16 imalo nominaciju za Oskara.

Premda je Hičkok još za života postao izuzetno popularan, većina kritičara tog vremena nije previše cenila njegov rediteljski rad. „Rebeka“ je jedini njegov film koji je dobio Oskara. Godine 1967. dobio je nagradu „Irvin G. Talberg“ za životno delo, ali nikad lično nije primio Akademijinu nagradu za životno delo.

Hičkok je imao oko 25 godina i status profesionalnog reditelja kada je prvi put probao alkohol i izašao na sastanak sa devojkom. U nekoliko njegovih filmova prikazan je muški lik koji ima poteškoća u odnosu sa svojom majkom. U filmu „Sever-severozapad“ (1959), Rodžer Tornhil (glumi ga Keri Grant) je nedužan čovek kojeg njegova majka ismeva zbog njegove opsesije da ga prate mračni i opasni tipovi koji hoće da ga ubiju.

U “Pticama” (1963), lik kojeg glumi Rod Tejlor, opet je nedužan muškarac koji otkriva da podivljale ptice napadaju ljude i pritom pokušava da se oslobodi uticaja posesivne majke. Problemi Normana Bejtsa sa majkom su već legendarni. Prema mišljenju kritičara, Hičkokov najličniji filmovi su “Ozloglašena” (1946) i “Vrtoglavica”; oba o opsesijama i neurozama muškaraca koji manipulišu ženama. S druge strane, često je govorio da je njemu lično najdraži film “Senka sumnje”.

Kao reditelj važio je za pedantnog, uvek besprekorno obučenog čoveka koji je na snimanja dolazio u odelu, s kravatom. Međutim, njegov odnos prema glumcima nije bio tako besprekoran. Jednom prilikom izjavio je da zavidi Voltu Dizniju koji “svoje glavne junake može da zgužva, pocepa”. Njegov citat da nikad nije “rekao da su glumci stoka, nego da ih treba tretirati kao stoku” ostao je zabeležen kao jedan od najgorih koji je upućen holivudskim zvezdama.

Bio je opsesivno vezan za plavuše koje su tumačile glavne uloge u njegovim filmovima, a da bi iz njih izvukao najuverljivije uloge, imao je običaj da se služi morbidnim trikovima. Dženet Li, koja je igrala u njegovom filmu “Psiho” doživela je da joj u kadu u kojoj se kupa (u vreme legendarne scene ubistva) ubaci zmiju kako bi što uverljivije vrištala.

Tipi Hedren, zvezda “Ptica” morala je da preživi napad pravih ptica tokom snimanja, od kojih je jedna za milimetar promašila njeno oko. Mnogo godina kasnije, kada je na zapadu počelo sve glasnije da se priča o uznemiravanju, Hedren je otvoreno progovorila da je samo jedna od glumica kojoj je Hičkok uništio karijeru svojom posesivnošću.

Veoma strogi roditelji Alfreda Hičkoka svojim ponašanjem i neprimerenim kaznama značajno su doprineli tome da filmski genije kasnije postane kralj horora. Opšte je poznato da je svakodnevno morao u stavu mirno da podnosi izveštaj svojoj majci o tome šta je radio od jutra. Ako nešto ne bi bilo po volji njegovoj mami, kažnjavali su ga (između ostalog) beskrajnim stajanjem u ćošku.

Otac, kog je Hičkok opisivao kao nervoznog čoveka, ga je jednom prilikom poslao u policijsku stanicu sa porukom, a kada je načelnik pročitao papirić koji je doneo, zaključao je Alfreda u ćeliju uz upozorenje: “To je ono što se dešava lošim dečacima”. Alfred je tada imao pet godina. Zato nije ni čudo što je jednom prilikom izjavio da mu je detinjstvo bilo izuzetno nesrećno i tužno. Nikada nije uspostavio blizak kontakt sa rođenim bratom i sestrom.

Majstor trilera vešto je pakovao u svoje filmove opsesije, perverzije, patološke porodične odnose, gubljenje identiteta…

Kao i sve poznate zvezde Holivuda, a Hičkok je bio u pravom smislu reči – baš to, ovaj fantastični filmski reditelj imao je dve fobije: od policajaca i od – jaja.

– Moja žena zna da se ja prosto oduzmem kada vidim policajca na ulici. Ne umem ništa da progovorim – rekao je jednom prilikom Hičkok. Zbog toga, navodno, nikad nije imao vozačku dozvolu: čisto da ne bi napravio glupost kada policajac pokuša da ga zaustavi.

– Jaja su grozna stvar. Da li ste videli ikad išta gadnije od razbijanja ljuske jajeta i prolivanja njegove žute tečnosti? Krv je vesela, crvena, žumance je žuto i gadno. Nikada ga nisam probao – priznao je Hičkok.

Hičkok je gledao na filmove kao na “život sa isečenim dosadnim delovima”. Pedesete godine 20. veka ostaće zapamćene kao godine najvećih njegovog uspeha “Nazovi M radi ubistva”, “Drž’te lopova”, “Prozor u dvorište”, “Vrtoglavica”, “Sever – severozapad” i “Psiho” nastali su u tom periodu.

Nekoliko njegovih citata ostali su upamćeni u istoriji kinematografije, neki od njih su svakako:

– Ljubav je partija karata, gde svi varaju. Muškarci – da bi dobili, a žene – da ne bi izgubile.

– Ja sam tipski režiser. Da sam napravio “Pepeljugu”, publika bi automatski tražila leš u kauču.

– Dužina filma treba da bude direktno povezana sa izdržljivošću ljudske bešike.

– Čovek ne može da živi samo od ubistava. Potrebna mu je pažnja, odobravanje, podrška, a povremeno i izdašan obrok.

Čuvene Hičkokove "Ptice" postaju serija

Kultni film Alfreda Hičkoka “Ptice” pojaviće kao televizijska serija u produkciji britanske televizije Bi-Bi-Si.

Priča serije će se više oslanjati na originalni roman Dafne de Morije, nego na čuveni film.

Tako će se radnja, umesto u Kaliforniji iz ’60.-ih godina prošlog veka odvijati u Kornvolu posle Drugog svetskog rata.

Autor scenarija je irski dramski pisac Konor Mekferson, koji je to delo prethodno adaptirao i za pozorište.

Ubistvo pod tušem koje nas i danas šokira

Na upravo završenom 39. Sandens festivalu u programu dokumentarnog filma veliku pažnju izazvalo je ostvarenje “78/52” Aleksandra O. Filipa, posvećeno sceni pod tušem u “Psihu” Alfreda Hičkoka.

Uz prvu scenu “Građanina Kejna” Orsona Velsa i klimaks “Odiseje u svemiru 2001” Stenlija Kjubrika, ubistvo pod tušem u “Psihu” smatra se jednom do najčuvenijih scena u istoriji kinematografije, što iz očiglednih što iz razloga koji nam i dalje izmiču.

– Mislim da ne bih mogao da snimim 90-minutni film o bilo kojoj drugoj sceni. Ona je primer apsolutnog remek-dela koje možete beskrajno da proučavate i istražujete i koliko god puta da je gledate, uvek ćete naići na nešto novo. Radio sam na filmu tri godine i još uvek mislim da imam šta da otkrivam – kaže reditelj Aleksandar O. Filip.

On priznaje da je za sve krivo Hičkokovo izvanredno majstorstvo u filmskom medijumu i usmerenost na detalje. Ako dodate tu i njegove saradnike, Bernarda Hermana (kompozitora), Džodrža Tomazinija (montažera) i Dženet Li (glumicu), bila je to “savršena oluja genija”, ističe Filip.

Odmah po premijernom prikazivanju 1960. Hičkokov film je uznemirio gledaoce iznenadnom smrću glavne glumice (Dženet Li) na pola filma, u jezivom okršaju golotinje i sečiva u ruci transvestita Normana Bejtsa (Entoni Perkins), okršaju koji je srušio mnoge tabue.

Rasprave o “Psihu” ne jenjavaju ni danas i čudno je što je nekome trebalo čak 57 godina da snimi film o tome.

Ostvarenje “78/52” – broj se odnosi se na broj uglova snimanja i kadrova u toj dvominutnoj sceni – na početku citira Edgara Alana Poa, koji smrt lepe žene naziva “najpoetskijom temom na svetu”, a onda donosi razgovore sa četrdesetak reditelja, scenarista, istoričara, glumaca, montažera i drugih filmskih znalaca koji su ponudili svoje utiske i analize čuvene scene.

Aleksandar O. Filip se naročito bavio istorijskim kontekstom i nijansiranom analizom, kadar po kadar, Hičkokovog vizuelnog rečnika. Piter Bogdanovič je rekao zanimljivu anegdotu o tome kako je gledao film na jednoj od prvih novinarskij projekcija, gde je Hičkok nasnimio audio-poruku u kojoj moli publiku da ne otkriva kraj. Istoričar Dejvid Tompson je uporedio šok zbog scene pod tušem sa reakcijom publike na ulazak voza u stanicu braće Limijer, kada su prvi put demonstrirali filmsku tehnologiju.

Neki sagovornici su zadirali duboko zanat, uključujući legendarnog montažera Voltera Merča koji je priznao da upravo ovoj sceni u “Psihu” duguje za scenu koju je on montirao 14 godina kasnije u Kopolinom “Prisluškivanju”.

Najiskrenije komentare dali su montažerka Ejmi Dadlston i kompozitor Deni Elfman koji su radili na nesrećnom doslovnom rimejku Gasa van Santa iz 1998. i priznali da nisu uspeli da postignu isti efekat kao Hičkokov montažer Džordž Tomazini. U filmu govore i Bret Iston Elis, Giljermo del Toro, Ilaj Rot, Mik Garis… a prava zvezda je Marli Renfro, sada osamdetsetogodišnjakinja koja je bila dublerka Dženet Li u toj sceni.

Budući da je Aleksandar O. Filip otkrio gledaocima Hičkokovu zebnju da će izgubti svoj ugled u šok-žanru nakon premijere “Zlobnika” (1955) Anri-Žorža Kluzoa, jasno je da je deo misije “78/52” bio i da pokaže kako je detajno Hičkok dizajnirao svaki kadar tako da bi ljudi i šest decenija kasnije govorili o njemu.

Iako sam Hičkok nije bio ubeđen da je scena efektna sve dok nije dodata Hermanova briljantna muzička podloga, činjenica da je na nju utrošio čitavih nedelju dana govori koliko mu je bila važna. Neke anegdote su i pre filma “78/52″bile dobro poznate, recimo da je čokoladni sirup korišćen umesto krvi i činjenica da nikada ne vidite nož kako probada kožu, a neke su gledaoci otkrili tek sada, na primer, da je Hičkok probadao 20 različitih vrsta dinja pre nego što je pronašao onaj pravi zvuk, nalik ubodima ljudskog mesa (reč je o vrsti kasaba dinje).

Osim ovih zanimljivosti reditelj Filip je želeo da oktrije i kreativno-sociološki efekat koji je scena imala na gledaoce, filmske stvaraoce i pop kulturu tokom svih ovih decenija.

Film analizira scenu iz svih uglova, primećujući kako je ona bila kratka u književnom predlošku Roberta Bloha, poredeći je sa jednom baroknom slikom, baveći se odabirom noža, golotinjom, zaobilaženjem cenzora i odlukama koje su se ticale brzine i učestalosti promene kadrova u montažnoj sobi, ali i pitajući se zašto je “Psiho” bio toliko uspešan a njemu tematski sličan film iz iste godine, “Voajer” (Peeping Tom) izazvao takav skandal da je skoro potpuno uništio karijeru Hičkokovog kolege i sunarodnika Majkla Pauela.

U filmu govore i Hičkokova unuka Tere Karuba i deca glavnih glumaca, Osgud Perkins i Džejmi Li Kertis. Džejmi je pričala o svom koplikovanom odnosu sa tom scenom, ali se uglavnom fokusirala na odluku da je imitira u seriji “Kraljice vriska” u kojoj trenutno glumi.

– Džejmi nam je odmah rekla, “Vidi, nisam specijalista za ‘Psiho’, videla sam ga, možda, dvaput u životu. Ne znam mnogo o tome. Znam da većina ljudi misli da je to najbolji film svih vremena, ali ne i ja”. Bila je vrlo otvorena i naročito emotivna dok je pričala o majci. Rekla je kako je cela njena porodica izuzetno zahvalna na “Psihu” i tome šta je film učinio za njih. “Potpuno je promenio karijeru moje mame i veoma sam zahvalna što je ona bila u njemu”, rekla nam je – preneo je Aleksandar O. Filip i neke delove razgovora koji nisu završili u filmu.