Preminuo Kristofer Tolkin, sin pisca "Gospodara prstenova"

Kristofer Tolkin, sin tvorca “Gospodara prstenova” Dž. R. R. Tolkina, preminuo je u četvrtak u 95. godini, saopštili su iz Tolkinovog društva.

Kristofer Tolkin

Kako se navodi, on je zaslužan za uređivanje mnogih očevih rukopisa posle njegove smrti 1973. godine, među kojima su “Silmarilion”, “Nedovršene priče” i “Istorija Srednje zemlje”.

Takođe, nacrtao je i originalne mape Srednje zemlje iz “Gospodara prstenova”, prenosi CNN.

Kristofer je rođen u Lidsu, kao treće dete Dž. R. R. i Edit Tolkin.

Učestvovao je u Drugom svetskom ratu, pridruživši se Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu, a završio je studije engleskog jezika na Triniti koledžu u Oksfordu.

Objavljeno novo izdanje Tolkinovog “Silmariliona”

U izdanju Publik Praktikuma objavljen je Silmarilion, kolekcija pripovesti o Starijim danima ili Prvom dobu Srednje zemlje, temeljima Tolkinove mitologije i događajima koji prethode onima opisanim u Hobitu i Gospoodaru prstenova.

Silmarilion

Dž. R. R. Tolkin je čitavog života radio na ovoj knjizi, ali je nije završio. Knjigu je 1977, četiri godine nakon Tolkinove smrti, na osnovu rukopisa i skica iz ostavštine dopunio i za štampu priredio njegov sin Kristofer.

U Silmarilionu ćete naći priče o nastanku Tolkinovog mitskog sveta, o prirodi i moćima božanskih bića Valara i Majara, o sjaju dragulja Silmarila, o ljubavi Berena i Lutijene, o prvom Mračnom Gospodaru Morgotu, o pobuni Vilovnjaka protiv Bogova, o padu carstva Numenora, o Sauronu i prstenovima moći priča vas vodi sve do dešavanja iz Gospodara prstenova.

Ovo novo izdanje Silmariliona sadrži prerađen i prepravljen tekst „drugog izdanja”, a u uvodu je i pismo koje je Tolkin 1951. godine napisao izdavaču Miltonu Voldmanu, i u kome sjajno objašnjava svoje zamisli ranijih razdoblja.

Mračna priča o zlostavljanju koja progoni Tolkinovu porodicu preko 45 godina

Najstariji sin legendarnog pisca Hobita i Gospodara prstenova opužen je za zlostavljanje crkvenih dečaka. On je sveštenik, a kao dečak je navodno i sam bio žrtva i to od strane očevih prijatelja akademika, piše britanski Gardijan.

porodica Tolkin

Naime, obožavaoci filma i dela Tolkina, ovih dana će imati priliku da pogledaju film o ljubavi i prijateljstvu koji su ga kasnije inspirisali da napiše priču o Srednjoj zemlji.

Međutim, ono što u filmu neće čuti jeste mračna priča o zlostavljanju koja progoni porodicu Dž. R. R. Tolkina više od 45 godina nakon njegove smrti.

Nezavisna istraga o zlostavljanju dece prošle godine otkrila je da je najstariji sin autora Hobita Džon Tolkin, inače katolički sveštenik, zlostavljao dečake dok je bio na službi u Birmingemu i u Stouku na Trentu.

Sada je otkriveno da je i on sam bio zlostavljan kao dečak, i da ga je u porodičnoj kući napao najmanje jedan od očevih prijatelja sa Oksforda.

Na audio-trakama, koje je snimio jedan onih koji su optužili sveštenika, a koje je preslušao Obzerver, muškarac za kojeg se kaže da je Tolkinov sin govori o svom detinjstvu tokom dvadesetih godina 20. veka.

DŽ. R. R. Tolkin, u to vreme bio je profesor jezika na Oksfordu i član Pembruk koledža, a njegov prijatelj bio je i K. S. Luis, kolega akademik i autor “Letopisa Narnije”. Među studentima je bio i pesnik V. H. Oden.

Kada je svešteniku bilo postavljeno pitanje da li je i sam bio zlostavljan kao dete, rekao je:

“Kada sam bio dečak, stalno sam bio u očevom društvu i društvu njegovih kolega. Skoro bez izuzetka, bili su to akademici, i znate, neki od njih su bili vrlo čudni momci… Ljudi bi često ostajali da prespavaju kod nas…Često sam se budio ujutru i pronalazio nekoga u svom krevetu“, rekao je on.

„Češće da nego ne, bilo bi to…pa, ne nameravam da otkrivam imena, samo ću reći da je ta određena osoba koju sam posebno voleo, ne na seksualan način, razumete, ta osoba bi brzo zaspala, sklupčana pored mene kada bih se probudio ujutru. Pa, recimo da su se stvari događale tokom noći. Znao sam to. Ako se probudite bez pidžame, a imali ste je na sebi kada ste otišli na spavanje, zapitali biste se, zar ne?”, dodao je sin čuvenog pisca.

Ovu svojevrsnu ispovest snimio je u junu 1994. godine Kristofer Keri, čovek iz Birmingema koji je istražiteljima rekao da ga je Džon Tolkin seksualno napao dva puta 1956. godine.

Prve optužbe izneo je 2001. godine ali je Krunsko tužilaštvo odustalo od optužbe protiv sveštenika zbog njegovog zdravlja. On je preminuo 2003. godine. Keri je pre toga snimio Tolkina, pokušavši da iz njega izvuče priznanje.

Prošle godine je Keri preminuo, ali je snimak koji je napravio tokom razgovora sa Tolkinom uspeo da preda porodici i advokatu. U vansudskom poravnanju Keri je dobio finansijsku nadoknadu od Katoličke crkve.

“Tolkinovo porodično ime i njegov status u katoličkoj zajednici verovatno su mu dali još više moći i on ju je u potpunosti iskoristio”, naveo je advokat oštećenog.

Porodica Tolkin nije se oglašavala.

Objavljena Tolkinova ”Pisma od Deda Mraza”

Ukoliko još uvek nemate ideju šta da poklonite najdražima za Novu godinu, možda će vam od pomoći biti vest da je Publik Praktikum objavio knjigu Dž.R.R. Tolkina Pisma od Deda Mraza, javlja Art-Anima.

Dž.R.R. Tolkin Pisma od Deda Mraza

Reč je o kolekciji kratkih priča u formi pisama, koje je slavni pisac epske fantastike pisao i ilustrovao u periodu od 1920. do 1942. godine. Knjiga je prvi put štampana 1976. godine na treću godišnjicu Tolkinove smrti, a do sada nikada nije prevođena niti objavljivana na srpskom jeziku.

Romani Gospodar Prstenova i Hobit doneli su Tolkinu svetsku slavu. Međutim, Tolkin je bio pripovedač i drugačijih, podjednako maštovitih priča. Neke od njih nastale su s namerom da obraduje i zabavi svoju decu. Njima bi svakog decembra stizala koverta s poštanskom markom Severnog pola, a u njoj pismo ispisano neobičnim drhtavim rukopisom, uz poneki crtež ili sliku.

U tim pismima možete pročitati i saznati sve o zgodama i nezgodama koje mogu da zadese Deda Mraza i njegove verne pomoćnike u svojim pohodima da deci podele poklone. Čitajte o tome kako je Beli Medved (Deda Mrazov glavni pomoćnik i nepopravljivi šeprtlja) propao kroz krov kuće i povredio se; kako se Deda Mraz izgubio u pećinama i morao hrabro da se bori sa goblinima koji su hteli da ukradu sve poklone za decu; ili kako je Mesec pukao na četiri dela a Čovek s Meseca pao u baštu iza Deda Mrazove kuće!

Knjigu Pisma od Deda Mraza krase neodoljiva tolkinovska maštovitost, inventivnost i humor, a namenjena je ne samo najmlađim čitaocima, već i odraslim ljubiteljima Tolkinovog dela.

Luksuzno izdanje trilogije ”Gospodar prstenova”

Izdavačka kuća Publik praktikum objavila je novo izdanje kultne trilogije epske fantastike Gospodar prstenova akademika i filologa Dž.R.R. Tolkina u izvanrednom prevodu Zorana Stanojevića, javlja Art-Anima. Ovo luksuzno, tvrdokoričeno izdanje krase i ilustracije Alana Lija.

Gospodar prstenova

Tolkinove fantastične povesti Srednjeg sveta nastale su kada je on, kao i mnogi očevi, počeo da izmišlja priče za svoje sinove, priče koje su polako izrastale u stvarnost čitavog jednog nepostojećeg sveta. A onda se, leta 1930, desilo nešto presudno za rođenje jedne od najvećih knjiga XX veka.

„Sedeo sam i pregledao školske testove. Jedan učenik milostivo je ostavio jednu stranicu praznu, što je najbolja stvar koja se može dogoditi onome ko pregleda radove. Na tom praznom listu ja sam naškrabao: ’U jednoj rupi u zemlji živeo je Hobit’. Niti sam tada znao niti sad znam zašto. U mom slučaju uvek su prvo nastajala imena, i ona su pokretala priču u mojoj glavi. Na kraju sam samo pomislio da bi bilo dobro da saznam šta je to Hobit, i šta on radi u toj rupi u zemlji.”

Ubrzo je Tolkin nacrtao i mapu sveta u kojem obitavaju Hobiti (tzv. Trorovu mapu), ispisao toponime, a onda se sve to dugo, dugo krčkalo u njemu. Nekoliko godina potom priča je počela da se raspliće sama od sebe, a pisac je imao osećaj ne da izmišlja nego da objavljuje priču koja „negde” već postoji. Bilo kako bilo, objašnjenje ko su i čime se bave Hobiti stiglo je pred engleske čitaoce 1937. godine, u romanu pod nazivom Hobit. Obimnu trilogiju Gospodar Prstenova – Družina Prstena, Dve kule i Povratak kralja – Tolkin je pisao od 1936. do 1949. godine. Prva dva dela izašla su tek 1954. godine, a treći godinu kasnije. Tolkin postaje jedan od najčitanijih pisaca svog vremena, a zanimanje za Gospodara prstenova ne jenjava.

Mnogo je rasprava napisano o tome šta je Tolkin hteo da kaže svojim delom, i da li je, s obzirom na vreme nastanka romana, stvarajući likove zlih Orka mislio na naciste ili na komuniste. Osim u političkom, Gospodara prstenova tumačili su mnogi i u filozofskom, religijskom, kulturološkom, pa čak i ezoteričnom ključu. Tolkin, ratni veteran Prvog svetskog rata koji je u bici na Somi izgubio sve svoje prijatelje, odgovarao im je kako ne podnosi alegoriju niti ga zanimaju knjige „s tezom”.

Zašto u romanima fantastike ima toliko hrane?

Pisci su još od Tolkina priređivali čarobne gozbe za svoje čitaoce – poručuje En Jubenk.
pečenje hleba
Kao dete, proždirala sam knjige fantastike, jednu za drugom. Jednog dana, pažnju mi je privukao opis hrane. U romanu „A Tale of Time City“ Dajane Vin Džouns, glavni junak, putnik kroz vreme, uživa u poslastici zvanoj puter-pita. Reč je o žutom sladoledu na štapiću, spolja ledenom, rastopljenom iznutra, koji je opisan kao „puterast i kremast… sa nagoveštajem karamele i dvadeset drugih, još boljih, ukusa“.

Puter-pita nikad nije postojala, osim na stranicama ove knjige i u mašti čitalaca. Ali zvučala je tako ukusno.
U to vreme, internet je bio nešto novo, tako da nisam mogla da iskopam gomilu recepata koje su razvili ljubitelji romana Dajane Vin Džouns. Ali čak i kad sam sa fantastike za decu prešla na literaturu namenjenu malo starijima, primetila sam da su autori vrlo dosledno u svoja dela unosili bogate opise hrane. To je probudilo kako moj apetit, tako i moju radoznalost: zašto pisci fantastike toliko pažnje posvećuju pisanju o hrani?

I dok sam strpljivo iščitavala najvažnija dela fantastike, shvatila sam da je veličanstvena puter-pita zapravo izuzetak. Junaci i junjakinje, čak i oni koji bacaju čini i lete na zmajevima, su, u stvari, najčešće jeli svima poznatu hranu. Stranicu za stranicom, ovi srećnici jedu samo kolače i piju pivo. Oni manje srećni, dobiju samo paprikaš, koji je za divno čudo sveprisutan. U svom satiričnom vodiču kroz svet fantastične literature „The Tough Guide to Fantasyland“, Džouns se šali da je paprikaš „jedina hrana u zemlji fantazije, smatrajte da ste upozoreni. Možda ćete uskoro poželeti omlet, šniclu ili prebranac, ali ništa od toga nećete dobiti.“

Pominjanje hrane u fantastici datira još od najranijih mitova i legendi. Ove predstave su pune simbolike, često i zlokobnih predskazanja. Grčka boginja Persefona je u podzemnom svetu pojela šest zrna nara, čime je sebe osudila na šest meseci godišnje drugovanja sa Hadom, bogom smrti. Priče i pesme sa evropskih prostora obiluju mističnim vilama i vilenjacima koji hranom mame ljude. U poemi romantičara Džona Kitsa iz 1819. „Lepa gospa bez milosti“, vitez se zaljubljuje u vilu koja ga hrani i poji „slatkim korenom, divljim medom i hladnom rosom“. Ali jednog dana, vitez se budi, napušten i polulud zbog svog gubitka. Kristina Roseti je 1859. napisala „Goblin Market“ o jezivim, vanzemaljskim stvorenjima koja prodaju voće za kojim ljudi polude već posle prvog zalogaja.

Metafore sa opasnom vilinskom hranom postoje i kasnije u modernoj fantastici, kaže dr Robert Maslen. Maslen je redovan profesor na Univerzitetu u Glazgovu, na kom je pokrenuo jedan od prvih master programa iz fantastike, u čitavom svetu. On daje dva savremena primera: film „Panov lavirint“ i roman „Thomas the Rhymer“ autorke Elen Kušner. Kada se hrana koristi u određene svrhe, to nam je znak da „govorimo o svetu u kom su pravila potpuno drugačija“.
lembas uvijen u lišće

Otac moderne fantastike Dž. R. R. Tolkin, takođe, sledi ovu tradiciju. Kao dete, čitao je knjige o vilama Endua Langa, kojih je dilo dvanaest i bile su podeljene po bojama, od Crvene do Plave i od Ružičaste do Braon.

Tolkinova sklonost da neprestano ističe značaj hrane u svom pisanju potiče i od njegovih traumatičnih iskustava iz Prvog svetskog rata. Učestvovao je u ratu kao oficir i bio je siguran da će umreti. U „Gospodaru prstenova“ Tolkin iznosi svoju viziju idealnog sela, kao mesta zabave gde raste obilje pečuraka, netaknuto ratovima. U prvom poglavlju „Hobita“, avanturista Bilbo Bagins nerado uslužuje čarobnjaka Gandalfa i grupu gladnih patuljaka, koji su mu opustošili ostavu. „Za mene malo crnog vina, mislim“, zahtevao je Gandalf. Patuljci su tražili pekmez od malina, pitu od jabuka, pitu sa mesom, sir, pitu od svinjetine, salate, kolače, pivo, kafu, jaja, hladnu piletinu i kisele krastavčiće. Iako Bilbova kuća ostaje prazna jer je nahranio patuljke, činjenica da je sve to imao pri ruci govori o njegovom bogatstvu.

Na sličan način je Drugi svetski rat uticao na još jednog čuvenog pisca fantastike: Brajana Džejksa. Džejks je najpoznatiji po svom serijalu knjiga za decu „Redvol“. Kroz čitav serijal koji broji 21 knjigu, antropomorfne životinje se bore protiv zla i održavaju bogate gozbe. Na jednoj od gozbi, opisanoj preko čitave strane, opisano je 12 vrsta salata, 8 vrsta hleba, 10 vrsta pića, „kisela pavlaka, slatka pavlaka, šlag, tečni krem i žele“, kao i ogromna riba. U intervjuima, Džejks je izjavljivao da su izmišljeni obroci iz njegovih knjiga potekli iz njegovog detinjstva kada je zbog nestašica u Britaniji često zamišljao hranu. Mnogi čitaoci su iz istog razloga uživali u ovim opisima.

Kao najznačajniji autor fantastike Tolkin je svojom usredsređenošću na hranu ustanovio princip za mnoge pisce ovog žanra. Sveprisutni kulinarski specijaliteti Srednje zemlje i tolkinovski način opisivanja hrane, postali su standard jer predstavljaju svojevrsno pomoćno sredstvo u pisanju: hrana je odličan način da se postavi scena i opiše atmosfera.

I Tolkin i Džejks su svoje svetove obogatili istorijom, pesmama i različitim jezicima i dijalektima. Po Maslenu, hrana je jedan od načina da se fantastika učini stvarnom. „Najveći deo fantastike smešten je u druge svetove“, rekao je. „Recimo da pišete fantastiku koja se dešava na drugom svetu. U tom slučaju, želećete da je predstavite sa što više detalja, što uverljivijom, dostupnom što većem broju čula vaših čitalaca.“ Pesme deluju na sluh, mape na početku knjige deluju na vizualizaciju, a opisi hrane deluju na stomake čitalaca.

Maslen veruje da su opisi hrane specifični za fantastiku. Bilo da je reč o puter-piti ili paprikašu, hrana predstavlja neku vrstu protivteže užasima i velikim žrtvama opisanim u romanu. Pisci fantastike, kaže Maslen, „ne žele da izazovu samo strah i jezu, već i čuđenje, iznenađenje, zadovoljstvo i ushićenost“. Kada pred čitaoce iznesu nešto zastrašujuće i neobično, hrana je „veza sa onim što dobro poznaju“. Čak i Džordž R. R. Martin, u „Igri prestola“, iako poznat kao neko ko ruši mnoge tradicije i standarde karakteristične za fantastiku, ipak zadržava izuzetno detaljne opise hrane (naročito supe).
kolačići

Maslen navodi primer iz „Gospodara prstenova“, kada Frodo i Sem dele obrok na granici sa Mordorom, „na samom rubu najgoreg mesta na svetu“. Čak i u jeku njihove misije spasavanja sveta, Sem skuplja lovorovo lišće i žalfiju da napravi zečji paprikaš. Usred predivne, nabujale prirode, postoji taj kratak momenat zapitanosti pred onim što Maslen naziva „najekstremnijim primerom nepoznatog i zastrašujućeg“.

Svako može da razume onu vrstu utehe koju nam može doneti pripremanje hrane kada smo u nesigurnim vremenima suočeni sa opasnošću. Ako tako razumemo smisao pojavljivanja hrane u fantastici, onda nije nikakvo čudo što postoji mnoštvo knjiga i blogova posvećenih mukotrpnom pripremanju vilenjačkog hleba i kolača u obliku kotlića. Ovaj vikend posvećujem njima. Sigurna sam da tamo negde postoji recept za veličanstvenu puter-pitu, kako sam je zamislila pre 15 godina.