Od "Leptirice" do "Mamule"

U okviru “Kino kluba” u Domu omladine, održana je tribina sa temom “Poetika strave – Najužasnije fantazije YU filma” na kojoj su gosti bili reditelji Đorđe Kadijević i Milan Todorović, i koji su pričali o domaćih hororima, uz moderaciju reditelja Milorada MIlinkovića i pisca Dragoljuba Stojkovića.

Tribina Najuzasnije fantazije YU filma

Prvo pitanje je bilo upućeno doajenu domaće kinematografije Kadijeviću, koji je jednom rekao da ga “horor kao takav nikad nije zanimao, već poetska fantastika na filmu”. No, ako je neko iz publike (a okupilo se skoro dvadesetak zainteresovanih – s obzirom na kolaps u saobraćaju sasvim pristojan broj), očekivao “brzi odgovor”, to se nije desilo. Đorđe Kadijević je imao jedan pomalo zaobilazan pristup, ali definitivno interesantan gde je prvo krenuo da rasčlanjuje pojam fantastičnog, napomenuvši da su neka od najvećih dela snimljena upravo u tom žanru, a da nas ona neminovno prati odvajkada – još su praistorijski ljudi imali predstavu o “višku istine”. “Često se pokaže da je realno zapravo fantazmagorično”, napomenuo je Kadijević, pozivajući u pomoć Kanta i nemogućnost da se spozna “stvar po sebi”, da bi objasnio da “mi realnost uopšte ne vidimo” – pojašnjavajući to na primeru šta bi bilo kada bi umesto elektromagnetnih talasa mogli da vidimo magnetne talase i kako bi nam tada svet bitno drugačije izgledao. Zaključak je bio da je sam ljudski svet proizvod jedne umetničke intuicije i da bi bilo izuzetno dosadno da samo vidimo “realno” te da smo svi mi pomalo umetnici.

Milan Todorović je potom pričao o prvom (dugometražnom) zombi filmu – “Zoni mrtvih”, pošto je i sam napomenuo da je Mladen Đorđević pre njega snimio kratki film “Živi mrtvaci”.

“Ja sam, pre svega, horor fan i želeo sam da moj film vide u celom svetu. To zagađenje u Pančevu je bilo inspirativno, film ima tu ekološku liniju, ali je on pre svega zabavan”, napomenuo je on.

Đorđe Kadijević je ispričao kako ne zna zašto je počeo da snima filmove kao što su “Leptirica” ili “Sveto mesto”, ali da su oni proizvodili kod publike veći šok nego neki njegovi drugi filmovi za koje on smatra da su bolji.

“Kada je pre nekoliko godina u Zagrebu ‘Leptirica’ prikazivana na velikom platnu u otvorenom bioskopu – bilo je hiljadu ljudi, kada je počela – svi su se smejali. Očekivali su komediju, ali posle je bilo vriske i neke devojke su bežale da se tako sklone od strašnih scena. Posle je moderator večeri otkrio da je tu prisutan i autor filma, pa sam se izvinio za paniku”, prisetio se Kadijević, napominjući da je ta neutaživa zainteresovanost za onostrano što publiku privlači takvim ostvarenjima.

Za Milana Todorovića je usledilo pitanje zašto je za “Mamulu” iskoristio sirene, kada je na raspolaganju imao toliko stvorenja iz domaće mitologije.

“Nekoliko scenarija sam napisao sa Milanom Konjevićem zasnovanim na slovenskoj mitologiji. Čak se i ‘Zona mrtvih 2’ oslanja na neke etno motive. Sve su to zahtevni projekti, pa ostaju za neku budućnost. Inače, kada smo kod reakcije publike – ja nisam mislio da su moji filmovi strašni, ali je bilo izlaženja iz sale zbog ‘Mamule’. Takođe, u Zagrebu su se na ‘Zonu mrtvih’ smejali, ali u istočnom Sarajevu je bio muk dok je film išao”, rekao je on.

Inače, na samom kraju večeri Kadijevć je izuzetno pohvalio Todorovićevu “Mamulu”.

Djordje Kadijevic horor reditelj

Advertisements

BLIC: Đorđe Kadijević: Deca su doživljavala šokove zbog "Leptirice", strašnja je od "Psiha"

Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i kritičar, nedavno je postao prvi dobitnik nagrade „Bela Lugoši“ za izuzetan doprinos horor umetnosti koju dodeljuje festival Dead Lake. U razgovoru za „Blic“ autor kultnih filmova, među kojima su „Leptirica“ i „Sveto mesto“, pa velike TV serije „Vuk Karadžić“, kaže da nije očekivao nagradu.

Đorđe Kadijević

– Nadobijao sam se nagrada, ali ova je nova i zahvalan sam mladim ljudima koji su me se setili i udostojili me ovakvog poštovanja. Smatram da srpski horor treba da izbegne karakter komercijalnog žanra, ali kao što sam već rekao, mene horor ne interesuje i ja sam pravio filmove poetske fantastike – kaže Kadijević.

Ni sam ne zna zašto je pravio filmove poetsko-fantastičnog žanra. Smatra da je to čučalo u njemu odvajkada i da je jednostavno imao afiniteta prema tome.

– Donekle razumljivo objašnjenje bilo bi što sam se nasnimao ratnih filmova i što sam upao u klopku crnog talasa. Žao mi je što nisam mogao dalje da radim tu tematiku i ja sam tada promenio žanr tražeći temu koja neće biti na udaru dežurne svesti ideoloških čistunaca. Idealan model za to bila je fantastika koja je meni bliska jer sam je nosio u sebi. Bilo je svejedno na šta i kakve priče ću naići, ali sam naišao na priču Milovana Glišića i zato se Sava Savanović računa kao ekranizacija te priče, a zapravo nema nikakve veze s tim, ama baš nikakve – kaže za „Blic“ Kadijević.

Đorđe Kadijević

Priseća se da je zbog „Leptirice“ bilo komičnih situacija, ali je zadovoljan što je publika burno reagovala na nešto što nikada nije videla u sopstvenoj nacionalnoj produkciji.

– Nastavnici su govorili deci da gledaju film jer dopunjuju znanje o srpskoj literaturi misleći da je to ekranizovana proza Milovana Glišića. Umesto toga su deca doživljavala šokove, čak su ih vodili kod psihijatra. Roditelji su decu privodili kod pokojne Mire Nikolić, glumice koja je igrala Leptiricu, insistirajući da je dotaknu i da im ona pokaže zube da bi se uverili da nije vampir, već divna devojka.

Videvši da „Leptirica“ dobro ide, počeo je da snima i druge filmove na tu temu koji su odlično prihvaćeni. Kadijevićevi, kako kaže, „hororski, poetsko-fantastični filmovi, ocenjeni su kao njegovi najbolji filmovi jer nisu pravljeni kao trikovi ili sa namerom da stvore paniku i uplaše gledaoce“.

– Moj dobar prijatelj, akademik Dobrica Ćosić mi je nakon što je odgledao „Leptiricu“ rekao da ovo nije trebalo da mu priredim jer ga je u pojam ubio poslednji kadar u kome Petar Božović leži pored praznog groba iz koga je pobegao vampir. Ta otvorenost filma prema budućnosti i da ništa nije dovršeno i jer nema kraja zaprepastila je ljude i to je ono najstrašnije u „Leptirici“. Za razliku od „Psiha“ koji ima racionalno pokriće, za radnju u mojim filmovima toga nema.

Na pitanja o „Svetom mestu“ Đorđe Kadijević se ipak vraća „Leptirici“ i kaže da bi ona i danas izgledala isto.

– To je najrepriziraniji film na televiziji, a od 1974. sve generacije isto reaguju na njega. Reaguje isto i publika u Japanu i gde god da je prikazivan, a prikazan je na pet kontinenata. Dobijao sam pisma iz Kanade, Australije, Afrike od običnih ljudi, ali i sineasta koji su mi tražili objašnjenja. Prema anketi jednog američkog instituta, nalazi se na trećem mestu najstrašnijih filmova, iza „Psiha“ i „Noći veštica“, a objektivno je strašnija od oba – kaže reditelj.

Žene i stanizan

Kada je birao glumce za svoje kultne filmove vrlo dobro je znao u šta se upušta i da zapravo „vuče đavola za rep“.

– Đavo je bio tema o kojoj sam često razgovarao i shvatio sam da on nije ružan, već lep jer je Lucifer nekada bio Arhanđel, a kada je zgrešio, Gospod ga je bacio u tamu, ali mu nije oduzeo život. Zato ako su moji filmovi donekle satanizirani, u njemu uvek igraju lepe devojke. Ispada da ja nešto imam protiv žena, naprotiv, sve što imam u sebi je za njih, ali moram reći da ako je čoveka napravio Bog, žene su pravili i Bog i đavo. Kod mene su scene satanizma uvek povezane sa ženskom lepotom, a ne ženskim bićem. Divim se ženama jer mogu biti majke i što su toliko puta pokazale da su hrabrije od muškaraca – zaključuje Kadijević.

Kultni film "Leptirica"

Rođen sam na ukletom mestu

– Pošto sam jedva preživeo rat i izgubio skoro sve svoje u njemu to je bila moja prava tema. Ja sam tada propao i nikada se nisam povratio. Ali, nijedan moj ratni film nije autobiografski, već govori o užasnom iskustvu koje sam stekao gledajući šta čovek čoveku može da učini, a to se nije svidelo tadašnjim vlastima. Jedini sam reditelj koji se bavio kontrarevolucijom i to mi je zamereno. Većina mojih scenarija nije realizovana, tek 30 odsto, jer sam živeo u jednoj od najnesrećnijih zemalja na svetu, u ukletom mestu kao što je Balkan i vremenu koje je daleko od ljudskosti – kaže Đorđe Kadijević.

VEČERNJE NOVOSTI: "Leptirica" koja ne umire

Gotovo tri stoleća su minula od kada su austrijske vlasti slale komisije da otvaraju grobove po Srbiji i vode istragu o povampirenim meštanima naših sela Arnautu Pavlu i Petru Blagojeviću i prvoj “vampirici” Ruži Vlajni, te otkako je “rođena” sama reč, čuvena kao jedini srpski internacionalizam. Ipak, od troje “zvaničnih” vampira, veću slavu (mitsku, književnu i filmsku) stekao je Sava Savanović, koji je, predanja vele, terorisao namernike oko one čuvene vodenice sve do 1880. godine, kada je njegov grob pronađen, otkopan i proboden glogovim kocem. Legenda prema kojoj su iz Savinog kovčega izletele dve noćne leptirice koje su davile novorođenčad po zapadnoj Srbiji još celih 30 godina, inspirisala je najpre Glišića da ispiše pripovetku “Posle devedeset godina”, a ova priča je opet navela Đorđa Kadijevića da je 1973. pretoči u film “Leptirica”.

Čuvena pripovest o neumrlom Savi oživela je nedavno i na sceni pozorišta “Dadov”, gde je mlada Isidora Goncić postavila priču o mladalačkoj ljubavi (koju je dramatizovao Dimitrije Kokanov), smeštenu u okvire slovenske mitologije. Veza između modernih junaka i našeg folklornog nasleđa ostvaruje se dečjom igrom.

– Nije nam bila namera da ikoga uplašimo. U našoj predstavi ima horora, ali i elemenata komedije. Bila mi je želja da se poigram vampirima jer dolaze s našeg podneblja. Fokus je, ipak, na ljubavnoj priči i nečemu što svako od nas ima duboko u sebi – rekla je rediteljka Isidora Goncić.

Pripovetka Milovana Glišića iz 1880. poslužila je kao autentičan primer domaće književnosti koji istovremeno pruža više nego moderan i aktuelan tematski okvir u čijem su fokusu mladi junaci u svetu izmišljenih bića.

Kadijevićeva “Leptirica”, od koje se generacijama gledalaca dizala kosa na glavi, prvi je srpski horor i filmski debi srpskih vampira koji su do danas ipak ostali nesrazmerno rabljen motiv u našoj umetnosti. Da li zato što dolaze “sa mračne strane”, koju su poslovično optimistične vizije tadašnjeg socijalističkog društva naprosto negirale, ili zbog toga što svojim postojanjem šalju poruku da “ima nečeg” i posle smrti… Tek, ovaj horor se gotovo do danas vodi kao svojesvrsni “incident” u našoj kinematografiji, dok se istovremeno u svetu vampirski žanr svaki čas “povampiruje”.

– Početkom sedamdesetih godina nisam ni pomišljao da će “Leptirica” steći toliku popularnost – navodi Kadijević povodom filma koji je davno stekao status kultnog. – Docnije razmišljanje na tu temu navelo me je da uvidim da nama veoma nedostaju umetnička dela te vrste, koja tangiraju takozvanu paralelnu stvarnost, ulaze u imaginarne prostore. Velika je mana naše umetnosti što se drži konvencionalnog i ordinarnog, činjenične stvarnosti, jer ako postoji išta što dosadi čoveku, to je stvarnost. Čovek uvek želi više od istine, više od stvarnosti, više od mogućeg. Ovaj svet bi bio nepodnošljiv kad bi se sveo samo na činjenice: neophodna nam je makar vera u postojanje onog što obično nazivamo izmišljenim i fantazmagoričnim. Otuda stalno interesovanje za ceo taj bogati fundus, jer riznica svetske umetnosti je možda i bogatija onim što se tiče nerealnog.

Svakako je ta riznica prebogata filmskim interpretacijama priča o neumrlim bićima koja postoje u predanjima otkako je sveta, veka i smrtnih ljudi (a kojima smo “mi” doprineli dajući im globalno prihvaćeno ime). “Drakula” Brema Stokera je, kao literarni predložak, “kumovao” mnogima među njima, te nas zadužio nekolicinom filmskih klasika i kultnih glumačkih ostvarenja.

Od folklornih bića kod nas, ili otmenih, uglađenih “stranaca”, vampiri su tokom decenija “života na filmskoj traci” dobijali i razne druge bitne odlike – sjajne ljubavničke osobine koje im garantuju večnu popularnost kod žena, recimo. Bilo je vampira različitih rasa, polova, ali i gej vampira, pa i onih jevrejskih (u “Balu vampira” Polanskog), na koje ne deluje hrišćanski krst…

Međutim, suštinska naša fascinacija ovim bićima usled navedenih trendova ne jenjava, jer se dovodi u vezu s primarnim ljudskim strahom i uopšte odnosom čoveka prema smrti.

– Mi, naravno, ne moramo verovati u vampire, i ne znam da li bismo mogli naći nekog koga je vampir napao, ali u nama stalno živi mit koji je jači od same istorije kao gomile činjenica – smatra Kadijević. – Ljudi sa ovih prostora imaju bogatu ličnu mitologiju, po čemu se mogu porediti sa ljudima prošlih epoha, kada se živelo po propozicijama mita. “Leptirica” je dotakla tu mitsku svest u nama, a ne smemo zaboraviti da svetska kultura i počinje sa mitom, živi u mitu od Homera do današnjih velikih mitova o novim ciljevima čovečanstva, o svetu prosperiteta i blagostanja…

PODMLAĐIVANjE VAMPIRA

Izuzetno uočljiv je trend neprekidnog “podmlađivanja” i “prolepšavanja” ovih besmrtnika – od vampira u ozbiljnim godinama poput Maksa Šreka, Bele Lugošija, Kristofera Lija, Klausa Kinskog, do mišićavih tinejdžera – manekena za kojima uzdišu gledateljke, a čiji likovi nemaju mnogo veze sa mitološki, arhetipski utemeljenom predstavom vampira. Naglu njihovu “glamurizaciju” verovatno je izazvao “Intervju sa vampirom” iz 1994, kada je reditelj glavne uloge podelio tada verovatno najpopularnijim i najprivlačnijim muškarcima na planeti, Bredu Pitu, Tomu Kruzu i Antoniju Banderasu. Kruzov Lestat iz ovog ostvarenja proglašen je najpopularnijim vampirom, i pored potonje “edvardomanije” i ostalih “manija” izazvanih sagom “Sumrak”. Mnogobrojna ta nova, fizički sve atraktivnija (i sve manje zastrašujuća) filmska otelovljenja neumrlih bića, sve više ih udaljavaju od početne matrice zasnovane na mitu.