Razgovor o seriji i romanu ”Sluškinjina priča”

U okviru ciklusa „Čitanje serija“ koji organizuje Dom kulture Studentski grad, u četvrtak 22. novembra s početkom u 19 časova u Klubu Magistrala biće održana tribina o romanu Sluškinjina priča Margaret Atvud i istoimenoj igranoj TV seriji, javlja Art-Anima.

Učesnice razgovora su književna kritičarka Nađa Bobičić i dramaturškinja, sociološkinja i scenaristkinja Sanja Kovačević.

Sluškinjina priča

Sluškinjina priča (The Handmaid’s Tale) je američka TV serija autora Brusa Milera, nastala po istoimenom romanu Margaret Atvud.

Radnja se odvija u budućnosti, u totalitarnom američkom režimu koji je ženama ukinuo sva prava, a plodne među njima prisilio da postanu „sluškinje“ koje rađaju decu za druge.

Serija je osvojila 8 nagrada Emi, Zlatne globuse za najbolju seriju i najbolju glumicu – Elizabet Mos.

Atvud je ovaj distopijski roman o društvu s naglo opadajućom stopom nataliteta napisala 1984.

„Slike blistave praznine jedan su od najupečatljivijih aspekata ovog romana o totalitarističkom slepilu… efekat je jeziv“, ističe kritičarka Sandej Tajmsa, Linda Tejlor.

20 činjenica koje (možda još) ne znate o „Sluškinjinoj priči”

Slavni roman Margaret Atvud „Sluškinjina priča“ je opčinio generacije čitalaca otkad je objavljen 1985. godine. Roman je smešten u distopijsku republiku Galad, totalitarnu teokratiju u kojoj retke žene koje mogu da rađaju decu (što je posledica krize plodnosti zbog ekološkog uništenja) rade kao „sluškinje“ za bogate i moćne muškarce. Ova moćna priča je imala mnoštvo adaptacija, uključujući operu, grafički roman, modnu liniju i od nedavno i hvaljenu seriju, čiji je producent Hulu, a glavnu ulogu u njoj igra Elizabet Mos. Motivi i slogani iz romana su takođe primećeni tokom političkih marševa i protesta; mnogi ljudi uočavaju paralele između distopijskog društva romana i trenutnih političkih kretanja. Ako i dalje fanatično pratite sve u vezi sa serijom i knjigom, onda će vam ovih 20 činjenica o „Sluškinjinoj priči“ biti vrlo zanimljive:
logo tv-serije Sluškinjina priča
Oči koje pišu
Margaret Atvud je napisala „Sluškinjinu priču“ dok je živela u Zapadnom Berlinu 1984, pre pada Berlinskog zida i zaključila je da je ova sredina nadahnula delove sadržaja njenog distopijskog romana. „Bila sam na oprezu“, zapisala je, „imala sam utisak da me špijuniraju ‒ ćutanje, menjanje teme, uvijene načine na koje ljudi mogu da prenesu informaciju ‒ i to je uticalo na ono što sam pisala”.

Moć olovke
Atvudova je sastavila veći deo knjige i napisala ga rukom na žutim papirima rokovnika pre nego što je otkucala roman na iznajmljenoj pisaćoj mašini. Ovo se čini neobično prikladno za priču smeštenu u budućnost u kojoj ženama nije dozvoljen pristup sredstvima za pisanje.

Sluškinja Fredove priče
Atvudova je planirala da prvobitni naziv romana bude „Fredovica“, po naratoru i junakinji romana. Naziv za koji se na kraju odlučila aludira i na „Kanterberijske priče“ Džefrija Čosera, kao i na bajke i na narodne priče. Atvudova je prokomentarisala: „Priča koju pripoveda glavni lik za potonje ili udaljene slušaoce je neverovatna i fantastična, kao i priče onih koji su preživeli događaje koji su potresli planetu“.

Duhovi buduće prošlosti
Iako Atvudova nije precizirala godinu u kojoj se odvija roman, možemo da nagađamo da se događaji u romanu odvijaju oko 2005. (Fredovica ima 33 godine i rođena je sedamdeseth; 2005. bi bio korak od 20 godina u budućnost za najranije čitaoce ovog romana,). Televizijske ekranizacije koriste reference na savremene korisničke servise i aplikacije poput Ubera i Tindera da bi dodatno pogurali priču u budućnost, sugerišući da se revolucija kojom će se uspostaviti Republika Galad dešava u našoj bliskoj budućnosti.

Koreni zla
Radnja „Sluškinjine priče“ je smeštena u Kembridž u Masačusetsu. Atvudova je pisala da iako je Kembridž „dom Harvardskog univerziteta i sadašnja vodeća liberalna obrazovna ustanova“, ranije je bila „puritanska bogoslovija“. Atvudova je pratila njegove puritanske korene u Americi 17. veka da bi konstruisala teokratsku Republiku Galad u svom romanu.

Besna rulja menada
Jedan od izvora inspiracije za ritual „partikucije“ u romanu – egzekucije od ruku nasilne rulje – bile su dionizijske bahanalije u antičkoj Grčkoj. Ženske sledbenice Dionizija zvane menade bi navodno okružile žrtvu rituala kako bi je rastrgnule, kao što bi i sluškinje u romanu trebalo da urade. Na primer, u Euripidovim „Bahantkinjama“, Dionizije kraljicu Tebe magijom izludi zbog čega ona iščupa glavu sopstvenom sinu golim rukama.

Nadahnuće albuma Transgressions („Prekršaji”)
Montrealski bend Lejks of Kanada je crpeo inspiraciju iz „Sluškinjine priče“ za svoj album „Prekršaji“. Na albumu se nalaze pesme naziva „Eden“, „Pad“, „Sinovi Galada“ i „Vapaj bludnice“.

Sluškinjin debakl
Prva ekranizacija romana Atvudove je film iz 1990. za koji je scenario napisao dobitnik Nobelove nagrade Harold Pinter, a ulogu Fredovice igra Nataša Ričardson, Fej Danavej glumi Serenu Džoj, a Robert Duval Komandira. Uprkos vrhunskoj postavi, film je bio promašaj. Piter Travers iz „Rouling Stouna“ ga je nazvao „jeftino prepakovanim „Ženama iz Stepforda“ sa iluzijom veličine“.

Fredovica osvaja Haj Lajn
Dizajnerska firma Pentagram je aprila 2014. napravila interaktivnu instalaciju nadahnutu „Sluškinjinom pričom“ na Haj Lajnu u Njujorku. Hulu je platio da se ovo umetničko delo otkrije istovremeno sa početkom emitovanja serije. Instalacija je udomila 4000 primeraka romana Atvudove, besplatne za svakog prolaznika. Kada bi uzeli knjigu, prolaznici bi videli citat napisan na polici romana. Na svakoj polici je bio osvetljeni panel sa Fredovicinom slikom u prirodnoj veličini.

Zabrana „Bespomoćnosti”
„Sluškinjina priča“ je dugo bila jedna od najčešće zabranjivanih i najkontroverznijih knjiga u srednjim školama širom SAD. Od 1990. do 1999. je bila broj 37 na top-listi 100 zabranjenih knjiga, a od 2000. do 2009. je bila broj 88. Sadržaj kojem se očigledno ima šta zameriti u romanu uključuje, na primer, „vulgaran jezik, šokantne pasuse o seksu, izjave koje su uvredljive za manjine, boga, žene i invalide; nasilje, beznadežnost… grafičke predstave seksa“ i sadržaj koji je „neprikladan za određene uzraste; vulgaran; uvredljiv za hrišćane; nasilno vizuelan i moralno izopačen.“ 

Biblijske odore
Atvudova je crpela inspiraciju iz biblijskih prizora za odeću upadljive boje u svom totalitarnom društvu. Sluškinje nose crvene plaštove sa kapuljačama koje podsećaju na greh Marije Magdalene, dok Žene nose plave haljine koje simbolizuju čistotu Device Marije.

Strašna kutija praška za čišćenje
Markantni beli bonei u „Sluškinjinoj priči”, koje zovu „krilima”, delimično su nadahnuti slikom starog Old Dutch Cleanser praška za čišćenje iz četrdesetih, na čijoj kutiji je žena sa licem sakrivenim iza velike, bele kape. Atvudova je objasnila da ju je ova slika „prestrašila kada je bila dete”.

Trendseter
Vaquera, aktivistička modna marka iz Njujorka,  pokrenula je modnu liniju inspirisanu „Sluškinjinom pričom” u proleće 2017. U kolekciji predstavljenoj na tematskoj modnoj predstavi, mogle su se videti kape, jakne, haljine i kombinezoni od crvene i bele tkanine, sa namerom da nas podsete i naglase opis potčinjavanja žena u romanu Atvudove. 

Razigrane Sluškinje
2017. na dodeli Emija, prvo obraćanje publici domaćina Stivena Kolberta je  uključivalo i muzičku i plesnu numeru sa muškim i ženskim plesačima, koji su nosili šljokičaste crvene trikove i bele bone šešire Sluškinja.

Streaming Success
Huluova ekranizacija „Sluškinjine priče” je osvojila pet Emija 2017, uključujući Emi za izuzetnu dramsku seriju. Ovo je bila prva serija koja je pravljena za striming vebsajt koja je osvojila ovu prestižnu nagradu. Netflix je čak odbio raniju verziju ove ekranizacije: „Ona nije bila kreativna koliko je danas”, komentarisao je urednik programa.

Super žene
Rid Morano, koja je režiserka prve tri episode Huluove ekranizacije „Sluškinjine priče”, takođe je kinematograf Bijonsinog ostvarenja „Limunada”. 

Nagrade idu…
Moranova je osvojila Emi nagradu za najboljeg režisera dramske serije za svoj rad na „Sluškinjinoj priči”. Ona je tek treća žena koja je pobedila u ovoj kategoriji i prva od 1995. Vredi primetiti da su još dve finalistkinje u kategoriji za najboljeg režisera bile žene i jedna od njih dve, Kejt Denis, takođe je nominovana za „Sluškinjinu priču”.

Gola istina
Elizabet Mos, koja u Huluovoj seriji glumi Fredovicu, snimila je većinu scena bez šminke. Atvudova je komentarisala da je ovo „omogućilo njenoj glumi neposrednost… jer je svaki mali pokret bio uočljiv.”

Vizualizacija izolacije
Kako bi gledaocima predstavili osećaj Fredovičinog ograničenog i izolovanog viđenja sveta – koji roman dočarava naracijom u prvom licu ‒ Morano i kinematograf serije Kolin Vatkinson su koristili specijalnu kameru (sa 28mm Zeiss 2.1 objektivom) kada su snimali Mosovu u krupnom planu. Neretko bi uhvatili ekstremno sitan detalj njenog lica nasuprot zamućenoj pozadini, što je naglašavalo i snagu unutrašnjeg života Fredovice i kompleksnu realnost njenog spoljnog sveta.  

Srušiću ti kapicu
Atvudova ne samo da je bila savetnik za Hulu seriju, već je igrala i sporednu ulogu u pilotskoj epizodi. Ona igra Tetku – stariju ženu zaduženu za treniranje Sluškinja – koja u jednoj sceni ošamari Elizabet Mos. „Nije htela da to uradi, ali se onda se baš unela”, priseća se Mosova, smejući se. Izvršni producent serije Brus Miler dodaje: „Udarila je tako da joj je kapica spala s glave, i bilo ju je baš sramota”.

Margaret Atvud: "Napad 11. septembra inspirisali su Zvezdani ratovi"

Kanadska književnica Margaret Atvud, autor knjige “Sluškinjina priča”, nedavno je šokirala javnost svojom bizarnom izjavom.

Atvud je u intervjuu za Varajeti izjavila da su teroristi, koji su izvršili napad na Svetski trgovinski centar, dobili tu ideju gledajući “Zvezdane ratove” režisera Džordža Lukasa.

Star Wars plakat

“Sećate se prvog filma? Dva lika se zaleću avionom u nešto i to nešto eksplodira? Jedina razlika jeste što u filmu napadači uspeju da pobegnu”, objasnila je književnica.

“Odmah nakon 11. septembra unajmljena je gomila holivudskih scenartista kako bi se otkrilo šta bi moglo sledeće da se desi. Pisci naučne fantastike odlični su u tome, u predviđanju budućih događaja. Naravno, ne ostvari se svako predviđanje, ali postoji veliki broj zanimljivih ‘šta ako’ scenarija”.

Margaret Atvud o Ursuli K. Legvin: „Jedan od velikana književnosti 20. veka“

Autorka „Sluškinjine priče“ slavi, oprašta se i zahvaljuje cenjenoj spisateljici naučnofantastičnih romana, preminuloj u 88 godini.

Veoma sam tužna što je Ursula K. Legvin umrla. Ne samo da je bila jedan od književnih velikana 20. veka – njene knjige su čitali i voleli mnogi širom sveta, dobila je mnoge i zaslužene nagrade – već su nam njen razum, posvećenost, temperament, humor, mudrost i inteligencija preko potrebni danas.
Ursula Legvin
Malo pre njene smrti, čitala sam njenu knjigu „No time to spare“, zbirku pronicljivih, zabavnih, lirskih eseja o svemu i svačemu ‒ od mačaka preko prirode verovanja, do preterane upotrebe reči „fuck“, i do činjenice da je starost zaista za šonje. I dok sam čitala, u svojoj glavi sam vodila dijalog sa njom. Šta ako, govorila sam ja, šta ako napišem članak o tvom romanu iz 1969. godine „Leva ruka tame“?  Šta ako kažem da je to knjiga koju je sada vreme sustiglo?

Razmotrimo: planeta Geten je podeljena. U jednom društvu kralj je lud. Zavere i lična neprijateljstva caruju. Jednog dana si u društvu moćnika, drugog si izgnanik. U drugom društvu, vlada despotska birokratija i tajni odbori znaju šta je najbolje za sve. Ako procene da si opasnost za opšte dobro, bićeš proglašen nepoželjnim i proteran u zatvorsku oblast, bez suđenja ili prava na pomilovanje.

„Šta ti misliš Ursula?“, pitala sam je u svojoj glavi. „Da li si išta predvidela?“ „Ne baš“, odgovara ona. To je misaoni eksperiment. Ali opet, to isto je i naše društvo. U svim njenim delima, Legvin je uvek postavljala isto goruće pitanje: u kakvom svetu želimo da živimo? Njen izbor bi bio svet polne jednakosti, rasne jednakosti, svet ekonomske pravde i samouprave, ali to nije u ponudi. Takođe bi uključivao obostrano prijatan seks i dobru hranu: za to već postoje bolje šanse.

Legvin je rođena 1929. godine: dete Velike ekonomske depresije, tinejdžer tokom Drugog svetskog rata, student odmah posle njega, u vremenu koje je delovalo puno duha obnove. Išla je na Redklif, koji je u to vreme bio negde između: bio je deo Harvarda ali ne u potpunosti, ženama je bilo dozvoljeno učešće ali ne i pun pristup. Prolazila bi pored trpezarije u kojoj bi, kako joj je rečeno, muški studenti bacali hranu na svaku žensku osobu koja bi se usudila da tu promoli glavu. (Kasnije kada je postala pisac, pisac naučne fantastike između drugih stvari, muškarci koji su branili to svoje „igralište“ nastavili su sa praksom isključivosti. Bila je svesna toga i nimalo zadovoljna time.)

Posle Redklifa otišla je na postdiplomske studije, učeći francusku i italijansku književnost. Učili su je da misli, kako se tada govorilo, kao muškarac: otvorenog uma, radoznalo, ozbiljno. Ali pošto se udala i napustila studije, društvo ju je, s pravne tačke gledišta, tretiralo kao i sve ostale žene – kao neodgovorne trinaestogodišnjake. Za one koje su učili da su odrasle osobe, to je bilo kao zatvoriti vulkan u limenu konzervu. Upravo ta generacija američkih žena je pokrenula drugi talas feminizma kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je ta limena konzerva eksplodirala. Bilo je to doba kada je Legvin kao pisac bila puna energije.

Ali politička misao i delovanje su bili samo jedno lice ove neverovatno talentovane žene višestranog dela. Trilogija „Zemljomorje“, na primer, nezaboravno je istraživanje odnosa između života i smrti: bez tame nema svetlosti, a smrtnost omogućava živima da postoje. Tama sadrži skrivene i manje prijatne strane nas samih – naše strahove, gordost, našu zavist. Ged, junak romana, mora da se suoči sa svojom senkom pre nego što ga proguta. Tek tada će biti potpun. U tom procesu, mora da se nadmeće sa mudrošću zmajeva: dvosmislenom i neljudskom, ali svejedno mudrošću.

Nedavno, ne mnogo pre nego što je Legvin preminula, pričala sam sa ženom mnogo mlađom od sebe, koja je tugovala zbog gubitka prijatelja. „Pročitaj trilogiju ‘Zemljomorje’“, predložila sam. „Pomoći će ti.“  Pročitala je i pomoglo je. Sada ću poslušati sopstveni savet i sresti se sa Ursulom u njenom misaonom eksperimentu, i reći joj: „Živela i zbogom, i hvala ti.“

Vreme je za malo mudrosti zmajeva.

Paramaunt sprema TV verziju serijala „Ludi Adam“ Margaret Atvud

Holivud je u skorije vreme zavoleo dela kanadske autorke distopija, Margaret Atvud. Neposredno nakon što je Hulova adaptacija „Sluškinjine priče“ Margaret Atvud dobila pet Emi nagrada, stiže vest da je Paramaunt obezbedio prava na još tri romana Margaret Atvud, koji govore o ljudskoj naklonosti ka samodestrukciji: „Kosac i antilopa“, „Godina potopa“ i „Ludi Adam“, koje su poznate pod zajedničkim nazivom „trilogija Ludi Adam“.

MaddAddam Trilogy

Tri knjige naučne fantastike daju višestruki pogled na isti uništeni svet, pokošen pošašću kuge, korporacijskom kontrolom i žestokom depresijom. Godinama su ovi bestseleri bili u rukama HBO-a, gde je Daren Aronofski pokušavao da ih adaptira za male ekrane. SF projekat je sada preuzeo tim producenata u koji su uključeni Dejvid Kanter, zaslužan za „Električne ovce“ Filipa K.Dika, i Linda Karlson, poznata po Netfliksovom skorašnjem „Five Came Back“.

Autorka je izrazila entuzijazam pred novim projektom, rekavši: „Veoma mi odgovara vizija koju su mi predstavili Angus, Kent, Dejvid, Bard i Ejmi, kao i divna vizuelna prezentacija koju su zajedno sastavili. Izuzetno se radujem što ću raditi sa njima.“

Roman ”Đavolji nakot” Margaret Atvud – posveta Šekspiru

Godinu dana nakon premijernog objavljivanja na engleskom jeziku, u domaćim knjižarama je osvanuo prevod novog romana Margaret Atvud Đavolji nakot, javlja Art-Anima.

djavolji_nakot-margaret_atvud_v

Ovo delo predstavlja novo pričanje Šekspirove Bure, i donosi pripovest o Feliksu, bivšem ambicioznom umetničkom direktoru Mejkšiveg pozorišnog festivala, koji nakon neočekivanog čina izdaje živi u izgnanstvu u jednoj straćari, progonjen uspomenama na voljenu, izgubljenu kćerku. I istovremeno sprema osvetu.

Dvanaest godina kasnije njemu se pruža prilika da vodi pozorišni kurs u obližnjem zatvoru. Tamo će Feliks sa svojim glumcima zatvorenicima konačno postaviti Buru na pozornicu. Istovremeno, postaviće zamku izdajnicima koji su ga uništili. Stvoriće čaroliju; građu od koje se prave snovi.

Romanom Đavolji nakot Margaret Atvud je dala doprinos projektu Hogart Šekspir, kojim 400 godina nakon Šekspirove smrti, najznačajniji autori čitaocima nude osavremenjene verzije poznatih dela najvećeg engleskog dramskog pisca. Pored Margaret Atvud u projektu su učešće uzeli Ju Nesbe, Trejsi Ševalije, Hauard Džejkobson i drugi.

Knjigu Đavolji nakot prevela je Aleksandra Čabraja, a objavila izdavačka kuća Laguna.

Margaret Atvud dobila nagradu američkog PEN centra

Kanadskoj književnici Margaret Atvud u petak 27. oktobra uručena je nagrada američkog PEN centra za životno delo.

Nagradu je Atvudovoj uručila Sesil Ričards iz organizacije Planirano roditeljstvo (Planned Parenthood), koja je tom prilikom izjavila: „Kada je pre stotinu godina utemeljiteljka ’Planiranog roditeljstva’ Margaret Senger otvorila prvu kliniku za kontrolu rađanja dece, rekla je ’Ni jedna žena za sebe ne može reći da je slobodna, ukoliko nema moć da odlučuje o vlastitom telu.’ Ove reči su i danas aktuelne i suština su svega što nagrađena piše, govori i čini“.

Jedno od trenutno najaktuelnijih dela Margaret Atvud, Sluškinjina priča, prikazuje mračni svet u kome se žene tretiraju kao imovina, u kome se seksualno nasilje tretira kao deo svakodnevnog života, a reproduktivna prava i sloboda govora su deo prošlosti.

Preuzimajući nagradu, Atvudova se zahvalila PEN centru na ogromnim naporima koje ulaže u odbranu umetnika širom sveta, na kraju govora se zapitavši: „U kakvom to svetu živimo? U kakvom svetu želimo da živimo?“

Margaret Atvud je dobitnica mnogih međunarodnih i nacionalnih nagrada, među kojima su „Buker“ i „Artur Č. Klark“. Nosilac je više ordena, a počasni je profesor na 30-ak univerziteta, među kojima su: Oksford, Kembridž, Harvard, Sorbona, Edinburg i drugi. Njena najpoznatija dela su: Sluškinjina priča, Slepi ubica, Mačije oko, Antilopa i kosac…