Ciklus „Slovenska i srpska književna fantastika“ (2)

U galeriji Univerzitetske biblioteke u Beogradu (Bulevar kralja Aleksandra 71) od 27. februara do 12. juna 2019. godine, svake srede od 18 časova, biće održavan ciklus „Slovenska i srpska književna fantastika“. Autor ciklusa je filolog, slavista, urednik i književni kritičar dr Dejan Ajdačić.

Zahvaljujući ovom poduhvatu, biće upriličeno ukupno 15 književnih večeri koje će činiti po dve glavne celine: predavanje Dejana Ajdačića o delima književne fantastike slovenskih naroda i razgovor sa nekima od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca fantastike. Tokom ciklusa biće organizovani i prateći događaji: izložba knjiga, izložba fantastičkog stripa i promocija zbornika „O srpskoj književnoj fantastici“.

 slovenska-plakat 550

Danas na programu:

Izlaganje Dejana Ajdačića o Volodimiru Viničenku
Razgovor sa piscem: Mirjana Novaković i Ljiljana Pešikan Ljuštanović

Ulaz na sva dešavanja u okviru ciklusa „Slovenska i srpska književna fantastika“ je slobodan.

Novakovićeva, Aćin i Tuševljaković u izboru za nagradu ”Stanislav Lem”

Izdavačko knjižarski centar Solaris ove godine po peti put dodeljuje nagradu za fantastiku u književnosti „Stanislav Lem“, javlja Art-Anima.

Žiri u sastavu prof. dr Sava Damjanov (predsednik), Saša Radonjić (pisac) i Brankica Đukić (direktorka „Solarisa“), doneo je odluku da u najuži izbor za ovo priznanje uvrsti sledeće autore: Mirjana Novaković, Jovica Aćin i Darko Tuševljaković.

Dosadašnji laureati su Zoran Živković, Filip David, Ilija Bakić i Đorđe Pisarev, a pored plakete, nagrađeni dobija jedan vrhunski švajcarski ručni časovnik.

Iz Solarisa stižu najave da će do narednog Sajma knjiga u Beogradu biti objavljena antologija pod nazivom „Sazvežđe Lem“ u kojoj će biti zastupljeni svi autori koji su se prethodnih godina našli u najužim izborima.

Dobitnik za 2019. godinu biće proglašen 4. februara na 25. rođendan Izdavačko knjižarskog centra SOLARIS, a ceremonija uručenja biće upriličena krajem februara.

Najuži izbor za nagradu Stanislav Lem: Mirjana Novaković, Jovica Aćin i Darko Tuševljaković

Najuži izbor za nagradu„Stanislav Lem“: Mirjana Novaković, Jovica Aćin i Darko Tuševljaković

BLIC: Vampiri u srpskoj drami – Jedina prava vampirska horor predstava nikada nije odigrana

Dičimo se time što je “vampir” srpska reč koja se nalazi u svim svetskim jezicima. Neki malo komotnije tvrde da smo zastupljeni i sa više njih, još od Vinčanaca, dok one skromnije, takođe nepokolebljive lokalpatriote doduše vele kako je to ipak JEDINA srpska reč po inostranim rečnicima, ali eventualno nju samu ne dovode pod bilo kakav znak pitanja, pa čak ni njenu originalnost.

Recimo, da li su vikinzi, među kojima je bilo i predaka Rusa, za istovrsnog “povratnika sa one strane” koristili reč “upir”…? I još neke slične! Jesu, kao i potonji sami Rusi!

No, vampir je vampir, a upir je upir – i gotovo!

Dobro. Navijamo za naše.

VAMPIRI I CARSKA KOMISIJA

Ti naši nevoljno priznaju i da reč “vampir” odista nije proslavio neki Srbin u belom svetu, već tek 1897. svojim “Drakulom” irski pisac Abraham – Bram (u nekim transkripcijama: Brem) Stoker, ali neka mu bude! O njemu smo već pisali u Blicu br. 5444.

Vampir je u Evropu, pa i do Stokera (1847-1912), ionako preko novina, magazina i knjiga došao iz Srbije čak vek i po pre toga, što je zapisnički zvanično utvrdila komisija poslata iz bečkog dvora u prvoj polovini 18. stoleća, a romansirala Mirjana Novaković u svom sjajnom delu “Strah i njegov sluga” (Blic br. 4838). U celoj Evropi tokom 17. i 18. veka to je godinama bila omiljena tema s egzotičnog Balkana!

Od 21. veka i vaskolikog “restartovanja” istorije navadili su se i Česi da preuzmu vampirsko prvenstvo, pa su preko TV kanala besplatno ponudili jednu intrigantno ispričanu i ozbiljno snimljenu pseudoistorijsku emisiju, neuporedivo uverljiviju od tragične, tugaljive pilot-epizode serije “Nemanjići”, o grofici-vampirici iz Krumlova. I jedna naša TV stanica je besomučno reprizirala stotinama puta, zauzimajući kanal “dok ne dobije frekvenciju”. Što je džabe, i bogu je drago! Na kraju, frekvenciju nije dobila. Nadam se – baš zbog toga!

Tu je otmena evropska vlastela, tu su pravi zamkovi kao iz Diznijevih filmova, sa sve tornjevima i zastavicama na njima, nekakve kočije jure kroz noć, pije se krv… A mi ni još postojeću, doduše veoma oronulu vodenicu Save Savanovića nismo u stanju da sa par balvana restauriramo i napravimo od nje svetsku atrakciju… Majstori beže! S druge strane, koliko je i stručna i laička javnost zainteresovana za ovu temu, najbolje govori to što roman “Strah i njegov sluga” umalo da dobije NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2000. godine!

Petočlani žiri je u finalu glasao 3:2, pa – ništa! Vampiri su i tom prilikom izvisili u Srbiji!

U “Strahu…” se kao lik pojavljuje i prvi evidentirani i imenovani srpski vampir, taj čuveni Sava Savanović! Kada smo već kod njega, opisanom i dočaranom od književnika Milovana Glišića (1847-1908) u pripovetki “Posle devedeset godina”, tu počinju nesvakidašnja dešavanja oko oživljavanja srpskih vampira…

Izraz “oživljavanje vampira” u našem slučaju nije ni nonsens – ni oksimoron!

Ipak, možda bi primereniji izraz bio “etabliranje srpskog vampira uprizorenjem” ili neki sličan… Naime, od Đumrukane, pa i pre i posle nje, sve do današnjih dana, tokom vek i po ili dva, koliko tu postoje pozorišta, u Srba je premijerno realizovano, brat bratu, bar desetak hiljada predstava.

Potpisnik ovih redova nije teatrolog, ali oprezno iznosi mogućnost da možda NIJEDNA (koja je odigrana!), na sceni nije imala “pravog” vampira. Možda! Pisanih dokaza je malo.

Pažljive čitaoce Blica može da zbuni ova tvrdnja, tim pre što je isti potpisnik pre samo par meseci hvalio ne samo za ljubitelje srpske fantastike neprocenjivo izdanje koje sadrži dramatizaciju pomenute Glišićeve pripovetke, a koju je na svetlost dana u svojoj dragocenoj ediciji “Dramska baština” iz depoa izneo i u svega 300 štampanih primeraka umnožio beogradski Muzej pozorišne umetnosti (Blic br. 7468).

Da, ali…!

NEODIGRANI TEKSTOVI O VAMPIRIMA

Prvo, naglasio sam prethodno: “predstava koja je odigrana”.

U prvoj knjizi 15. kola znamenite edicije “Dramska baština”, kod nas potpuno neprimećenoj (ništa čudno za potpuno stondiranu, otupelu srpsku kulturnu scenu!) odista se kao lik nalazi vampir Sava Savanović, a “Čudo u Zarožju” Milivoja Kneževića (1899-1973), “komad iz seoskog života u pet delova s prologom i epilogom”, oko 1943. je nastao zaista prema Glišićevoj horor-priči.

No, Aleksandra Bjelić, priređivač ne samo ove sjajne knjige već i čitavog kola, navodi i da “nije zabeleženo da je nekada izvođena”.

“Dramska baština” (knjige 2-5), Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 2017.

“Dramska baština” (knjige 2-5), Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 2017.

Usput, sličnu sudbinu u Srbiji, a hvala bogu ne i van nje, imala je i jedna novija srpska drama, pored ostalog i, pojednostavljeno rečeno, o duhovima ljudožderima, mrtvima koji su se vratili među nas, zlodusima i ponekad ispijačima energije, komad “Za uvek i dan više” Milorada Pavića.

Napisana još devedesetih prema nekim delovima, po dve odrednice o dva lika iz širom sveta znanog Pavićevog “Hazarskog rečnika” (videti na http://www.khazars.com), o Petkutinu i Kalini, od objavljivanja 1993. NIKADA nije igrana u Srbiji, ali zato jeste u Voronježu, Moskvi, Sofiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini…

U njoj se, doduše, ne pominje eksplicitno reč “vampir”, dakle oni to nisu de iure, no po nekim svojim opisanim činodejstvovanjima na sceni, Pavićevi likovi mrtvaci i duhovi su TO de facto! Kako god bilo, čak ni kao tako neimenovane i mimikrisane vampire, valjda zbog mogućeg uroka srpskog teatarskog publikuma – ovde Petkutina i Kalinu nikada za četvrt veka nismo videli na nekoj pozornici!

ODIGRANI TEKSTOVI O NEVAMPIRIMA

Drugo, a što se nadovezuje na prethodno, u preostale četiri knjige edicije koja je samo o dramatizovanim likovima vampira – postoji i obrnuta situacija. U njima, s druge strane, imamo sve: i u Srbiji bar sa nekom malom verovatnoćom odigrane komade (mada, prisutna je, dok se drugačije ne dokaže, zloslutna formulacija: “ne postoje podaci…”) i vampire imenovane takvima kako u naslovima, tako i u svakoj mogućoj prilici, ali – nigde pravog čestitog krvopije! Držim da je posle eventualnih predstava cenjeni potencijalni srpski publikum izlazio duboko razočaran. Na više mesta u svojim stručnim pogovorima istoričarka teatra se opravdano vajka. Postoje dva očigledna problema na koja je prilikom priređivanja naišla baveći se vampirima u srpskom pozorištu: odsustvo dela i lažni identitet vampira. Ona piše: “Ipak, u srpskoj književnosti primetan je nedostatak dramskih komada koji na scenu izvode vampira”, kao i to da pisci na “scenu ne izvode demonsko biće, već je reč o ljudima koji su se iz različitih razloga prerušili u njega. Vampir u ovim slučajevima ima funkciju ALAZONA – nekoga ko se pretvara ili pokušava da bude više od onoga što zapravo jeste, prevrtljivac”.

I u nekoliko fusnota, kao i u osnovnim tekstovima pogovora, stalno nas upućuje na svoju objavljenu studiju o lažnom identitetu vampira u srpskoj drami koji je tema za sebe.

Priznajem da imam izvesnih rezervi prema tome kako će prosečni čitalac namah baš pohrliti u arhivu pozorišnog muzeja da potraži originalan rukopis pod signaturom A/R48, 25L, IB 8969-3 ili u Međunarodni slavistički centar da traži uvid u zbornik sa Naučnog sastanka slavista u Vukove dane br. 45/2, gde je na str. 565-574 objavljen rad Aleksandre Belić “Lažni identitet vampira u srpskoj drami XIX i XX veka”, ali – isplatilo bi mu se!

Garantujem da bi mu se ovaj njegov vanredni napor posrećio, urodio plodom, razgalio ga i otvorio mu nove obzore.

Srpska fantastika preporučena mađarskim izdavačima i čitaocima

Na molbu mađarskih kolega da izdvoji pet knjiga objavljenih 2016. godine kojima bi predstavio srpsku scenu fantastike, Dragoljub Igrošanac koji uređuje kultni sajt Art-anima (http://www.art-anima.com/) se odlučio za neke interesantne naslove, a među njima I za “Magmu”, finalni deo hobitovske trilogije “Virovi” Mine D.Todorović . Možda je ovo i početak saradnje između naših i mađarskih izdavača.

Evo prevoda članka:

Od knjiga srpskih autora koje su tokom 2016. godine izašle iz štampe, izdvojio bih dela „Tumač fotografija“ Zorana Živkovića, „Karavan čudesa“ Uroša Petrovića, „Magma“ Mine Todorović, „Tajne priče“ Mirjane Novaković i „Nevidljivo carstvo“ Borisa Nada. A iskoristio bih priliku da najavim još jedno delo, koje će sasvim sigurno osvojiti simpatije domaćih čitalaca – roman „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića.

Tribina LK: Fantastična čitaonica – "Strah i njegov sluga" Mirjane Novaković

Fantastična čitaonica Društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” sinoć je na repertoaru imala jedno davno objavljeno delo – “Strah i njegov sluga” Mirjane Novaković, iz 1999. godine.

Strah i LK

Za razliku od stranih dela, najčešće novih koja su često tema Fantastične čitaonice, ovoga puta knjigu je pročitalo dve trećine prisutnih, tako da je i diskusija mogla da bude “raznovrsnija”. Naravno, odlazilo se i u analizu drugih dela Mirjane Novaković, a generalna primedba je da njoj definitivno treba urednik kako bi postigla maksimum. Izuzetno je pismena i mnogima se sviđa njen stil, ali mnoge stvari ostaju nejasne čak i na prvom nivou koji bi, bar, trebao da bude što lakši za razumevanje najširem čitalačkom krugu.

Ko nije čitao delo “Strah i njegov sluga”, reći ćemo samo da je reč o nekoliko istorijskih događaja koji se prepliću sa nekoliko izmišljenih što likova što dešavanja – u Srbiji u vreme kada je bila pod Austrijskom vlašću.

Tribina Društva ljubitelja fantastike LK: Fantastična čitaonica – "Strah i njegov sluga" Mirjane Novaković

Redovni sastanci Društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” održavaju se svakog ponedeljka, od 19.00 u Domu omladine (Tribinska sala na prvom spratu – pored Američkog kutka), a večeras je na programu:

LK

Došao je trenutak u Čitaonici da se malo vratimo unazad i posvetimo i srpskim piscima. „Strah i njegov sluga“ je druga knjiga autorke, a prvi roman, za koji je osvojila nagradu „Isidora Sekulić“, bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, a biće i za „Lazar Komarčić“ za 1999/2000. kad je dodelimo, ako je već ne dobije (kladionica radi).

Sledeći roman, „Johann’s 501“ osvojio je nagradu „Lazar komarčić“ i ponovo doveo autorku u uži krug za NIN-a, ali je znatno obimnije delo te nezgodno za igre ovog tipa, ali ima našu preporuku.
„U romanu Strah i njegov sluga, malčice pozamašnom za današnje književne fast food standarde – blizu 300 stranica – Novakovićeva vešto i lepršavo, idejno i značenjski prebogato no ne i celomudreno, plete priču o pojavi vampira Tamo Negde Dole, na vazda mračnom Balkanu (koji je, zar ne, njihova postojbina) , priču u kojoj se mešaju horor i fantazi obrasci s postmodernističkim poigravanjem svakovrsnim citatima i referencama, ama bez endemske domaće postmodernističke gnjavažnosti, priču u kojoj je istorija – izvrnuta – naglavačke mizanscen za humorno, prijatno povlačenje čitaoca za nos: taman što se navikne na jednu „podelu uloga“, taman što formira svoj „horizont očekivanja“, čitalac biva odvučen na neku sasvim drugu stranu.“ Teofil Pančić, „Vreme“

Knjiga je imala više izdanja, mogu se lako naći verzije „Lagune“ i „Everest medije“, a trebalo bi da imate sreće i u biblotekama. Prijatno vam čitanje, i dođite da popričamo o delu.

Moderator: Bojan Butković