Pola veka „Paklene pomorandže“: Da li umetnost rađa nasilje?

“Paklena pomorandža” reditelja Stenlija Kjubrika, premijerno prikazan pre pet decenija, jedan je od najhvaljenijih, ali i najosporavanijih filmova svih vremena. Da li nasilje može da bude opravdano, šta proizilazi iz takvog čina, kako se to reflektuje na društvo i kulturu, neka su od pitanja koje pokreće Kjubrikovo delo.

I dok su, nakon premijere, na film mnogi „osuli paljbu“, pa je tako glumac Piter Selers izjavio da je u pitanju „najveća količina sr*nja koju je ikada video“, film danas uživa kultni status. Osim što je ostvarenje smatrano „odgovornim“ za mnoge zločine koji su se desili, jedan neobičan podatak vezuje se za „Paklenu pomorandžu“. Nakon što je uradio vrlo unikatnu adaptaciju jednog književnog dela – „Paklene pomorandže“ Entonija Burdžisa, Stenli Kjubrik ju je sam zabranio. Bar u Velikoj Britaniji.

Stenli Kjubrik

Iako je 1972. film imao nekoliko nominacija za Oskara, među kojima i za reditelja, samo godinu dana kasnije Kjubrik je insistirao da se njegov film stavi u bunker u Velikoj Britaniji. U tandemu sa kućom „Vorner bros“ povukao je film iz bioskopske distribucije. Ne samo što je povučen, već je potpuno zabranjen u toj zemlji. Uslov Kjubrikove cenzure je bio da se film nikako ne može prikazivati pred publikom, ni pod kojim uslovima. U suprotnom je bila zaprećena kazna. I retki su bili bioskopi koji bi se usudili da prekrše zabranu, podseća magazin Far aut.

Primera radi, londonski bioskop „Skala“ tek 1992. godine prikazao je film. Ali, rezultat te „hrabrosti“ bilo je trajno zatvaranje tog bioskopa zbog kršenja nametnute zabrane. Kanal Čenel 4 je iste godine emitovao dokumentarac „Forbidden Fruit“, koji se bavio povlačenjem i zabranom filma u toj zemlji.

Uoči zabrane u Britaniji u SAD je film pred prvu bioskopsku projekciju 1972. godine bio zabranjen za mlađe od 16 godina, a kada je Kjubrik zamenio dve scene sa seksualno eksplicitnim rečnikom „Paklena pomorandža“ je u Americi bila dozvoljena osobama mlađim od 16 godina, ali uz obaveznu roditeljsku pratnju.

U većini zemalja sveta takođe je ocenjen „moralno uvredljivim“.

A šta se tačno desilo u Velikoj Britaniji? Kada je film nekako neopaženo prošao i premijerno prikazan u decembru 1971. godine u toj zemlji, digla se opšta halabuka. Zvaničnici su digli glas smatrajući da je seksualno nasilje u filmu „isuviše ekstremno“. Samo nekoliko meseci kasnije, tačnije u martu 1972. godine kada je 14-godišnji tinejdžer optužen za ubistvo školskog druga, tužilac je za krvavi zločin, između ostalog, okrivio Kjubrikov film. Naime, naveo je da je tinejdžer to učinio nakon što je video rediteljevo „brutalno ostvarenje“.

O, u najmanju ruku, negativnom uticaju filma u Velikoj Britaniji, govorilo se i nedugo potom. Tada je u Bakingemširu još jedan tinejdžer ubio prosjaka. Iako se 16-godišnji mladić izjasnio krivim za ubistvo, kazao je kako su mu „drugari u školi pominjali film u kome na smrt treba izubijati starca“.

Mediji su se naročito ostrvili na Kjubrika. Reditelj je smatran odgovornim, bar od strane štampe u to vreme, i za brojne slučajeve silovanja koji su se tada dešavali u ovoj zemlji.

Kjubrikova supruga Kristijan Kjubrik tada je otkrila da ne samo da su ispred njihove kuće dolazili „razni i uzvikivali pogrdne reči“, već da su čak dobijali i pretnje smrću.

„Pokušavati da od umetnosti pravite uzrok zla u životu je greška. Zadatak umetnosti jeste da preoblikuje život, ali ona ga ne stvara, niti je njegov uzrok“, izjavio je Kjubrik pre nego što je 1973. godine sam sebe zabranio, bar u Velikoj Britaniji.

„Stenli je bio uvređen zbog reakcija na film, čak duboko povređen“, izjavljivala je Kristijan. Kjubrik, kako je objasnila, nije bio tip umetnika koji je voleo da njegova dela budu interpretirana na pogrešan način ili neshvaćena.

Užasno ga je pogađala preterana reakcija na bilo koji tip umetnosti.

„Oduvek je nasilje bilo prisutno u umetnosti. Pa, u Bibliji imate nasilje, kod Homera, Šekspira imate nasilje. Neki psihijatri čak veruju da nasilje služi pre za neku katarzu, nego kao neka vrsta modela ponašanja“, izjavljivao je Kjubrik uoči premijere filma, kao da će anticipirati događaje, bar u Britaniji, gde je i snimao film.

Iskazao je stav i da ljudi koji čine zločine nisu „obični ljudi“:

„U opake i zle nije ih pretvorila neka dijeta ili film ili televizija. Nasilne zločine čine ljudi koji imaju dugu istoriju anti-socijalnog ponašanja. U psihopatu se ne pretvara neko ko je bio fin, tih dečak“, ocenio je sineasta dodajući da na sve to utiču komplikovane društveni, ekonomski i psihološki uslovi.

„Pojednostavljeno shvatanje da film i televizija mogu da pretvore dobru i nevinu osobu u kriminalca po meni imaju prizvuk suđenja vešticama iz Salema“, zaključio je Kjubrik.

Paklena pomorandza korica

Nije jedino britanska publika bila onemogućena da vidi „Paklenu pomorandžu“. U Irskoj film je zabranjen 1973, a prvi put je u necenzurisanoj verziji mogao je da se vidi tek krajem 1999. godine.

Cenzura u Irskoj ništa je u odnosu na Singapur. Tamo je film bio zabranjen čitavih 30 godina. Pre 15 godina novi pokušaj da se „Paklena pomorandža“ konačno nađe u tamošnjim bioskopima nije naišla na odobravanje zvaničnika, i to se desilo tek 2011. na filmskom festivalu „Perspektive“.

Takođe, bio je zabranjen u Južnoafričkoj republici 13 godina, a kada je pušten u bioskope mogle su da ga gledaju samo osobe starije od 21 godine.

Zabranjivan je i u nekim delovima Kanade, u Južnoj Koreji, a zanimljiv je slučaj Brazila. Iako je bio „pod ključem“ tek osam godina, kada je konačno dozvoljen za zainteresovane gledaoce, puštena je verzija sa gde su ogromne crne tačke prekrivale intimne delove glumaca u eksplicitnim scenama.

Iako nije bio poznat kao osoba koja je tako lako „pucala“ pod pritiskom javnosti, ostaje zabeleženo u istoriji da je Kjubrik sam bio na čelu cenzure kakva se ne pamti u poslednjih pedesetak godina u Velikoj Britaniji. Film „Paklena pomorandža“ bio je u bunkeru na Ostrvu gotovo tri decenije, sve do 2000, godinu dana nakon smrti Stenlija Kjubrika. Tek tada je britanska filmska publika, zvanično, mogla po prvi put da ga pogleda u bioskopu. A na televiziji tek godinu dana kasnije kada ga je emitovao Skaj.

Otkriven „nastavak“ čuvene knjige Entonija Bardžisa

Nastavak romana Paklena pomorandža pisca Entonija Bardžisa otkriven je u njegovoj arhivi.

Rukopis nazvan Pakleno stanje ima 200 stranica i predstavlja skup Bardžisovih promišljanja na temu stanja ljudske civilizacije i razvija dalje teme iz Paklene pomorandže.

Roman je pričao priču o pokušaju države da izleči tinejdžera delinkventa.

scena iz Paklene pomorandže

Nedovršeni dokumentarni rukopis je „delimično filozofski osvrt, a delimično autobiografija“.

Bardžis se u tekstu osvrće i na kontroverzu koja je pratila filmsku adaptaciju Paklene pomorandže u režiji Stenlija Kjubrika.

Ovaj kultni film u kojem Malkolm Mekdauel igra glavnog lika i naratora opsednutog nasiljem bio je na meti kritika da je poslužio kao inspiracija za zločine i bio je zabranjen u Velikoj Britaniji.

Tek posle Kjubrikove smrti 1999. godine film je ponovo ušao u britanske bioskope i postao dostupan za gledanje kod kuće.

Međutim, film Paklena pomorandža je doživeo ogroman uspeh u američkim bioskopima i bio nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg filma 1972. (ali je ipak nagradu odneo film Francuska veza).

Rukopis za Pakleno stanje nikada nije objavljen, a pronađen je među papirima u Bardžisovoj kući u Braćijanu, blizu Rima.

Kada je kuća prodata posle smrti pisca 1993. godine, arhiva je prebačena u Mančester gde se Međunarodna Entoni Bardžis fondacija bavi njenom katalogizacijom.

Sam Bardžis je opisao svoj rad kao „veliki filozofski iskaz o savremenom stanju čoveka“, gde izražava zabrinutost o uticaju tehnologije na čovečanstvo, naročito uticaju medija, filma i televizije.

Entoni Bardžis

U ovom tekstu objašnjava i poreklo neobičnog naziva romana.

„Te 1945. kada sam se vratio iz vojske“, piše u odlomku, „čuo sam 80-godišnjaka u londonskom pabu kako kaže da je neko ‘izopačen kao paklena pomorandža’“.

„Reč ‘izopačen’ je označavala ‘lud’… Gotovo 20 godina sam želeo da je iskoristim kao naslov za nešto… To je bio tradiocionalni izraz za označavanje rada koji je kombinovao bavljenje tradicijom i bizarnu tehniku“.

„Ovaj izvanredni i do sada neobjavljeni nastavak Paklene pomorandže otkriva nove stvari o Berdžisu, Kjubriku i kontroverzi koja prati čuveni roman“, rekao je profesor Endru Bizvel, direktor Bardžis fodacije.

„Pakleno stanje daje kontekst za najpoznatije Burdžisovo delo, naglašavajući njegov pogled na zločin, kaznu i potencijalne negativne posledice vizuelne kulture“.

Bizvel, koji predaje engleski jezik na Mančester Metropoliten univerzitetu, rekao je da je pisac odbacio rukopis kada je shvatio da „je pisac, a ne filozof“.

Tada je objavio kratki autobiografski roman Pakleno svedočanstvo iz 1974, koji se bavi istim temama.

Uspon naučno-fantastične pripovetke

Pre nekoliko godina, Tor.com, časopis posvećen spekulativnoj fikciji izdavačke kuće „Tor Books“, pokrenuo je ediciju „posvećenu objavljivanju pripovedaka i kratkih priča mladih autora, kao i već poznatih autora“. Na to su mnogi reagovali ovako: kratke šta? Pripovetke?

Tor.com

Ove književne forme, koje obično sadrže stotinak strana (17.500 do 40.000 reči, kažu poznavaoci), nikada nisu bile previše popularne. A nikad ih nije ni bilo mnogo. Čuvena je izjava Stivena Kinga koji ih je jednom prilikom nazvao „književnom banana-republikom kojom vlada anarhija“, formom koja je toliko nestabilna da je neupotrebljiva za tržište.

Ali, to baš i nije u potpunosti tačno. Jer, naučna-fantastika već obiluje bestseler klasicima srednje dužine, počev od „Stepfordskih žena“ i „Preobražaja“ do „Paklene pomorandže“ i knjige „Ja sam legenda“. Ili, ako su vam draži naslovi bliži počecima ovog žanra, tu su „Vremenska mašina“ („The Time Machine“), H. G. Velsa, sa ukupno 32.548 reči i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“, sa svega 25.642 reči.

Nagrade Hugo i Nebula još od šezdesetih godina imaju kategoriju „Najbolja pripovetka“. Ali, bez obzira na to, King nije mnogo pogrešio. Gotovo otkad postoje, naučno fantastične/fantastične pripovetke su bile osuđene na mesečne časopise i antologije, gde su bile dostupne vrlo uskom krugu čitalaca (tako je i sa kratkim pričama, osim što one često pronalaze put do publike u tematskim zbirkama).

Tako je barem bilo, dok se nije pojavio Tor.com i oslobodio pripovetku, omogućavajući čitaocima da čitaju tanke knjižice. Za četiri godine, objavili su preko 100 naslova, najavljujući svake nedelje novo izdanje, a sve to zahvaljujući velikom broju vernih sledbenika. Želeći da iskoristi popularnost ove forme, 2016, „Saga Press“ objavljuje zbirku pripovedaka Ursule K. le Gvin.

Prošle godine, nezavisna knjižara iz malog naselja počela je da popularizuje čitavu policu naslova pod zajedničkim imenom „Naučno-fantastične pripovetke koje volimo“. Odjednom je postalo popularno biti sažet.

Ova forma, na kraju krajeva, odgovara žanru: pripovetka se razvila iz bajki i poučnih priča. Što su, u suštini, prapočeci fantastike. U tom smislu, Tolkinovo stvaranje svetova nikada nije bilo imanentno ovom žanru. On je prosto previše naduvao balon.

A taj balon je sad pred pucanjem. Više nego pre, od autora se zahteva – a sve u cilju uspešnog građenja svetova – da se posveti pisanju spinof priča i predistorija, kao i različitih dodataka, poput stripova i igri kartama. Potrošači su s pravom preopterećeni.

Uživanje u naučno-fantastičnoj pripoveci potiče upravo iz njene jednokratne prirode, nenametnute sažetosti. Autori nemaju prostora da se bave porodičnim stablima i mapama; moraju da pročiste svoje pripovedanje. Jedan ili dva glavna junaka. Jedna jedina potraga u tri čina. Jasna, razumna pravila. (I nema Starkova.)

Ograničavanje ne mora da podrazumeva pravljenje kompromisa. Jezgrovitost često pojačava prozu.

Još jedna prednost čitanja ovih manjih dela je u tome što mogu da posluže kao put ka onim dužim.
Ono što je možda najvažnije, čitaocima se ovo dopada. A neka od ovih izdanja će, sasvim izvesno, dobiti i televizijsku verziju. Možda će zato ljudi, makar, ovog puta prvo pročitati knjigu.

45 godina od prvog prikazivanja „Paklene pomorandže“

Kjubrikova „Paklena pomorandža“ danas slavi 45 godina od prvog prikazivanja.

„Paklena pomorandža“ je distopijski krimi – film iz 1971. godine kojeg je adaptirao, producirao i režirao Stenli Kjubrik, a zasnovan je na istoimenom romanu Entonija Bardžisa iz 1962. godine. Bogat je veoma uznemirujućim i nasilnim sadržajem pomoću kojeg autor preispituje probleme vezane za psihijatriju, maloletničku delikvenciju, maloletničke bande i ostale društvene, političke i ekonomske teme u distopijskoj Britaniji.

Kjubrik je pročitao knjigu Antonija Briža „Paklena pomorandža“ tokom snimanja filma „Doktor Strejndžlave“. Isprva mu se nije svidela zbog nadsat jezika kojim se govori u knjizi (sleng kojim junaci govore, a koji je mešavina ruskog jezika i „kokni“ engleskog). Kjubrik je, navodno, počeo da menja mišljenje kada je glavnog lika, Aleksa, počeo da tumači kroz prizmu Šekspirovog Ričarda III.

Tokom snimanja poznate scene u kojoj Aleks i njegova banda napadaju pisca i njegovu ženu, Kjubrik je razmišljao na koji način će rešiti problem između nasilne prirode scene koju je trebao da snimi i iskrenosti Mek Dauelovog lika. Došao je na ideju i od Mek Dauela tražio da radi nešto neuobičajeno kao što je to igranje i tada je Mek Dauel zapevao…

a_clockwork_orange_alex_devotchkas

Kjubrik se odlučio da scenu seksa u kojoj učestvuje Aleks sa još dve žene snimi ubrzano jer je želeo da izbegne zabranu cenzure.

Kjubrik je namerno dodao zmiju kao kućnog ljubimca za Malkoma Mek Dauela, nakon što je saznao da se Dauel boji zmija. Njeno ime je bilo Bazil.zmija_youtubeprintscreen

Prava za film originalno su pripala Mik Džegeru koji ih je kupio za čitavih 500 dolara jer je autoru knjige Entoniju Brižu bio potreban novac. Džeger je hteo da članovi grupe Roling Stouns igraju u filmu, ali ih je naknadno prodao Kjubriku.

mik-dzeger_youtubeprintscreen

Mediji su okrivile film za seriju ubistava i pljački nalik na onima iz filmu koja su se dešavala ranih sedamdesetih godina i pozivali da se film zabrani. On se prikazivao u bioskopima sve do jednog incidenta koji je naterao Kjubrika da film povuče iz bioskopa u Britaniji. Naime dok je snimao film Beri Lindon, Kjubrik je primio pretnju smrću u kojoj mu se obećava da će stradati na isti način na koji i glavni junak sprovodi svoje zločine.

Na aukciji peticija da Džeger glumi u Paklenoj pomorandži

Peticija iz daleke 1968. godine u kojoj potpisnici, među kojima su svi članovi Bitlsa, traže da Mik Džeger glumi glavnu ulogu u filmu “Paklena pomorandža”, našla se na onlajn aukciji.

Prema pisanju Gardijana, peticija je upućena piscu Teriju Souternu koji je tada radio na scenariju za film u kom je trebalo da sadističkog Aleksa igra britanski glumac Dejvid Hemings.

“Mi, dole potpisani, veoma smo razočarani i žustro protestujemo zbog izbora Dejvida Hemingsa umesto Mika Džegera za ulogu Aleksa u ‘Paklenoj pomoradži'”, stoji u poruci na koju su osim Džona Lenona, Pola Makartnija, Džordža Harisona i Ringo Stara svoje potpise stavile i mnoge druge poznate ličnosti, među kojima Anita Palenberg, Džejms Foks i Marijana Fejtful.

Očekuje se da peticija, čija je početna cena 14.000 dolara, dostigne cenu od 25.000 dolara.

Džeger je jedno vreme posedovao filmska prava na roman Entonija Burdžesa koje je kasnije prodao filmskom producentu Saju Litvinofu.

Litvinof je planirao da Džonu Šlezingeru poveri režiju filma, u kom bi Džeger igrao glavnu ulogu, a Bitlsi pisali muziku.

Film “Paklena pomorandža” snimio je na kraju 1971. godine Stenli Kjubrik, koji je, takođe, bio i autor scenarija. Ulogu Aleksa dobio je Malkolm Mekdauel.