“Poslednji Srbin u Hrvatskoj” ušao u srpske bioskope

Domaća publika od danas širom Srbije može da pogleda komediju “Poslednji Srbin u Hrvatskoj”, snimljenog u srpsko-hrvatskoj produkciji.

scena iz Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj

Ovo je prvi dugometražni film reditelja i scenariste Predraga Ličine koji je, poigravajući se sa skoro svim filmskim žanrovima od horora, komedije do romanse i naučne fantastike pa čak i sa elementima vesterna, napravio jednu takozvanu zombi komediju.

U budućnosti, nakon bankrota Hrvatske, stanovništvo se suočava sa velikim klasnim razlikama. Mala grupa bogatih postala je još bogatija, a siromašni su još siromašniji. U  vremenima u kojima je voda dragocenija od nafte, moćnici ne prezaju ni od čega kako bi je se domogli i spremni su da ubace i zombi-virus u nju!

U centru priče je zagrebački bonvivan Mića (Krešimir Mikić) čija se svakodnevica odvija između salona za masažu, restorana i bioskopa u kojem redovno prati filmski serijal svoje omiljene glumice Franke Anić (Hristina Popović). Zombi-epidemija zateći će ga potpuno nespremnog, ali praćen svojom filmskom heroinom on se probija kroz svet zombija s jednim jedinim, ali teško ostvarivim ciljem: preživeti!

Pored Hristine Popović i hrvatskog glumca Krešimira Mikića, publika će imati priliku da na velikom platnu vidi i Sergeja Trifunovića, Tihanu Lazović, Dadu Ćosića, Bojana Navojeca, Renea Bitorajca i druge. Jedna od uloga poverena je i popularnoj hrvatskoj pevačici Severini.

B 92: "Poslednji Srbin u Hrvatskoj’ je serum za lečenje regionalnih predrasuda"

Poznatu beogradsku glumicu Hristinu Popović ovih dana je na veliko platno vratio film “Poslednji Srbin u Hrvatskoj”, post-apokaliptična hrvatsko-srpska zombi horor komedija, koja ismeva sveprisutne sterotipe koji proističu iz odnosa dva susedna naroda.

Ekipa filma na FEST-u

U bliskoj budućnosti, sedam godina nakon bankrota države, Hrvatsku, zemlju u kojoj su bogati sve bogatiji a siromašni sve siromašniji, zahvata epidemija koja se brzo širi. Zatrovana voda počinje da pretvara ljude u zombije, a jedini cilj “neugriženih” postaje da prežive po svaku cenu.

U napetoj i neizvesnoj situaciji, jedina osoba koju vole i bogati i siromašni, i Hrvati, i nacionalne manje, ali i neki susedni narodi je filmska heroina Hrvojka Horvat. Koja, kako će se u filmu ispostaviti, i nije baš tolika heroina, kolikom je ljudi zamišljaju.

Na pitanje šta je prvo pomislila kada joj je ponuđena uloga glumice Franke, odnosno Hrvojke Horvat, Hristina Popović u kraćem razgovoru za B92 kaže:

“Meni niko nije rekao da treba da igram ulogu, ja sam sama pitala reditelja ko mu je glavni ženski lik. Dosta sam čula o scenariju, jer ga je Sergej Trifunović svima nama prepričavao. Pitala sam reditelja ko igra glavnu žensku ulogu, na šta je on odgovorio da ona još nije dodeljena. Ja sam tada rekla: ‘Okej, ja ću!’, na šta je on samo odgovorio: ‘Okej!'”

Foto: Promo

Kako bi uporedila ulogu Franke/Hrvojke u odnosu na tvoja ostala filmska iskustva?

“Ovo je ipak malo drugačije. Mnogi ljudi koji su gledali film su mi rekli da ništa slično nisu gledali u životu. Ono što je meni posebno drago je to što smo film radili u nekom miru i opuštenosti.”

“Poslednji Srbin u Hrvatskoj” se na najbrutalniji način izruguje nacionalnim stereotipima, pre svega hrvatskim i srpskim, a pomalo i globalnim.

“Mislim da je ovaj film serum za lečenje svih tih regionalnih predrasuda!”

Misliš li da će u tome uspeti?

“Da. Zato što je film jako moćna stvar!”

Ima li razlike u načinu na koji je publika prihvatila film u Hrvatskoj i u Srbiji?

“I u Hrvatskoj i u Srbiji, s obzirom na to da smo prethodno imali premijere u Zagrebu i u Rijeci, publika podjednako dobro reaguje na sve. Ja sa očekivlala da će možda biti razlike u smehu na određanim mestima. Ali ne. Publika podjednako dobro reaguje i smeje se na iste fore. Ipak smo mi jako bliski i dugo živimo zajedno.”

Premijera filma "Poslednji Srbin u Hrvatskoj"

Premijera filma “Poslednji Srbin u Hrvatskoj” održaće se u bioskopu Kombank Dvorana 1. marta, na 47. FEST-u!. Početak projekcije u 22.00.

plakat Poslednji Srbin u Hrvatskoj

U budućnosti, nakon bankrota Hrvatske, stanovništvo se suočava sa velikim klasnim razlikama. Mala grupa bogatih postala je još bogatija, a siromašni su još siromašniji.

U vremenima u kojima je voda dragocenija od nafte, moćnici ne prezaju ni od čega kako bi je se domogli i spremni su da ubace i zombi-virus u nju! U centru priče je zagrebački bonvivan Mića (Krešimir Mikić) čija se svakodnevica odvija između salona za masažu, restorana i bioskopa u kojem redovno prati filmski serijal svoje omiljene glumice Franke Anić (Hristina Popović).

Zombi-epidemija zateći će ga potpuno nespremnog, ali praćen svojom filmskom heroinom on se probija kroz svet zombija s jednim jedinim, ali teško ostvarivim ciljem: preživeti!

Predrag Ličina: Zašto će biti važan „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“

Komična apokalipsa – tim rečima hrvatski reditelj Predrag Ličina opisuje svoj film „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“, iako sam naziv filma može asocirati na brojna druga značenja – kaže za BBC News na srpskom.

Predrag Ličina

„Kako je krenulo, za 150 godina otići će i poslednji Srbin iz Hrvatske.

Ali ne samo to – za 250 godina, otići će i poslednji Hrvat iz Hrvatske, a za 350 godina otići će poslednji Srbin iz Srbije“, odgovara Ličina na pitanje zašto je snimio film baš ovog imena.

Kaže da je želeo neuobičajeni film o apokalipsi – ne onaj gde svi iz grada traže spas u prirodi, već avanturističku potragu za vakcinom koja će spasiti Hrvate od zombija.

„Trebalo je da grupa ljudi bude imuna – žene, ima ih previše. Krvna grupa – takođe previše.

Nacionalne manjine – Italijana i Mađara je malo za spas, ali ako su Srbi u pitanju, e tu je sve mnogo interesantnije, ako se iz njihove krvi pravi vakcina.“

Film je rađen u koprodukciji Hrvatske i Srbije, a naći će se ovog proleća u bioskopima širom regiona.

Glavne uloge glume Krešimir Mikić, Hristina Popović, Tihana Lazović.

Na Festu će biti prikazan u okviru programa „Srpski film“.

Sa Predragom Ličinom razgovaram u njegovom zagrebačkom stanu, antikvarnici jugoslovenskih relikvija, knjiga i filmova na različitim medijumima.

 

Dok pušta muziku na gramofonu, spremno dočekuje pitanje – dokle će se na Balkanu snimati filmovi o najeksploatisanijoj temi, odnosima Srba i Hrvata.

„Zauvek. Živimo zajedno preko 1000 godina, govorimo isti jezik – to bi bilo kao da ne pozdravljaš prvog suseda.

Doduše, ponekad ga ne pozdravljaš, ali i dalje živite zajedno još 300 do 400 godina – kada će svi otići.“

Glavnim akterima njegovog filma, Srbima i Hrvatima, predviđa – već viđenu sudbinu.

„Izmurli su Asirci i Feničani, ali su nam nešto ostavili.

A šta mi ostavljamo? Ništa!“

Ipak, ta apokalipsa za Ličinu nije tragični scenario – bar ga tako ne treba shvatati.

„Ovo nije teška drama u kojoj se zemlja zaustavila, ljudi pate i sve je napravljeno kao evropska autorska kinematografija sa dugim i teškim kadrovima.

Ovo je sve napravljeno na foru satire i svako je doživljava na svoj način – neki se iseljavaju u nemačke, irske, švedske – i to je njihova apokalipsa.“

On je rešio da se sa izvora svojih priča – ne pomera.

„Sigurno ne bismo pričali o poslednjem Norvežaninu u Švedskoj, nego o nekoj smrti, sivilu…

Njima nije zabavno, oni znaju šta ih čeka sledećeg dana.“

Zbog toga mu je, kaže, prvi i osnovni cilj da se ljudi – nasmeju.

„I da malo razmisle koliko smo mali i besmisleni, beznačajni – svi naši narodi.“

U tu svrhu, ponudiće publici i estradnu umetnicu Severinu u ulozi bogato obučene italijanske kritičarke globalizacije ili Sergeja Trifunovića – američkog generala koji bi krizu sa zombijima rešio bacanjem humane bombe koja ubija samo ljude.

Hrvatska i srpska kinematografija nisu imale mnogo pokušaja, a još manje onih uspešnih, u žanru horora.

 

Troškovi produkcije za ove filmove rastu sa njihovom složenošću, ali Ličina tvrdi da će njegov biti na nivou svetskih standarda.

„Zombiji nemaju maske, ali imaju šminku – kontaktna sočiva, isturene vene, krv što su pojeli – i veoma su strašni.“

Ponosan je i na scene u svemirskoj stanici, ali i na one koje je u realnosti bilo daleko lakše pronaći.

„Radnja ovog filma je smeštena sedam godina posle hrvatskog bankrota, u bliskoj budućnosti – moja prognoza je da je to 2031. godina.

Smanjio sam broj stanovnika Hrvatske za milion i po i već danas to nije teško snimiti, ako nađeš lokacije koje su dovoljno napuštene – a ima ih.“

Odlučio se da finansije potraži i u Hrvatskoj i u Srbiji.

„Uvek je bolje imati malo više para, pa to bolje izgleda, a glumci i članovi ekipe dobiju bolji honorar.

Bez toga, možeš snimiti film gde ti ja dajem intervju, ti odlaziš u kola i pričaš sa nekom devojkom sat vremena – otprilike za toliko ima.“

našminkani zombi

Ipak, dobijanje sredstava za film ovakvog naslova od Hrvatskog audiovizuelnog centra nije proteklo bez reakcije – pre svega ekstremno desno orijentisane javnosti.

Ličina: Počela je da kola priča da se radi o prekomernom granatiranju Knina tokom Oluje, gde imamo priču o gej paru, Srbinu i Hrvatu, koji beže iz tog pakla.

BBC: Jesu Vam time dali ideju za sledeći scenario?

Ličina: To bi bila dobra ideja ako bi film išao u Kan – autorski film dužih kadrova iz ruke, možda crno-beli, u formatu 4:3. Ali ja to ne umem da napišem – kad sam probao, u drugom kadru mi je pala atomska bomba. Ja bih od toga napravio šalu i sve bi završilo na gej svingu zaraćenih strana.

BBC: Ko bi to finansirao?

Ličina (kroz smeh): Niko… Možda neka međunarodna organizacija.“

Ipak, kako se promocija filma približila, negativne reakcije desničara su utihnule.

„Možda su počeli da shvataju film sa parolom – iz tvojih usta u Božije uši, da nema više Srba u Hrvatskoj“, sa osmehom zaključuje Ličina.

Recept za preživljavanje

Upravo u osmehu, Predrag Ličina vidi jedini način za preživljavanje u „regionistanu“.

„U svakoj zemlji regionistana osećaš podelu – na robote i ekipu koja nešto razmisli.

Kako godine prolaze, robotizirane ekipe je sve više i više, sad je rezultat u njihovu korist više od 80 odsto, a ja se ne obraćam njima – već onima koji nisu roboti.“

Ono što mu serviraju domaći političari, pretvara u šalu, tvrdeći da je time ovde život interesantniji nego u Skandinaviji.

„Tamo političari ulaze u politiku kao menadžeri u novu kompaniju – da pomognu da se dođe do napretka i profita.

Ovde ulaze u politiku da uzmu pare i to se već prihvata kao činjenica, a ljudi podržavaju uspešne u tome – oni sa više afera sve bolje prolaze.“

Zbog toga, osim u filmove, on svoje apokaliptično bekstvo sprovodi i kroz pisanje knjiga.

Ove zime objavio je svoju prvu zbirku priča „Bljuzga u praskozorje“ i najavljuje da na tome neće stati.

„Radim na novoj zbirci priča – napisao sam priču i po, to je naučnofantastična satira iz regionistana.

Sada pišem o superheroju koji ima najgluplju moć – vidi samo pet sekundi unapred.“

On je za sebe želeo moć da crta stripove i stvara muziku.

Kada je otkrio da je netalentovan za obe stvari, okrenuo se filmovima, ali i reklamama.

„Honorar za film je kao za dve i po – tri reklame“, kaže Ličina.

Dodaje da se filmski umetnici dele na dve grupe – na one koji žive od reklama i one koji žive od domaćih telenovela i sapunica.

„Režije plaćam od režije reklama“, u jednoj rečenici opisuje život filmskog reditelja u „regionistanu“ njegov svojevrsni hroničar.

“Poslednji Srbin u Hrvatskoj” 1. marta na FEST-u

Hrvatska je bankrotirala, a zaražena voda pretvara Hrvate u zombije. Imuni su jedino lokalni Srbi. Ovo je zaplet filma “Poslednji Srbin u Hrvatskoj”, ostvarenja koje je i pre snimanja postalo tema tabloida i zgražavanja nacionalista sa obe strane.

scena iz Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj

Premijera filma u Srbiji biće 1. marta na beogradskom Festu, nakon čega će uslediti tri reprize. Od 7. marta film će se naći na redovnom bioskopskom repertoaru.

Što se radnje tiče, u filmu stradaju svi, samo Srbi ostaju kao najmnogobrojnija manjina u Hrvatskoj, kaže reditelj Predrag Ličina. To je tako, kaže on u šali, jer ih ima najviše pa će se najlakše izlečiti nego recimo Mađari ili Italijani.

“Na kraju nije dobro, ali moram reći da je ipak hepi end”, kazao je on.

Sa druge strane, glumica Hristina Popović kaže da je “samo jedan lik uspeo da izgura do kraja”.
“Nekako me reditelj zavoleo pa me ostavio da preživim za sledeći film”, otkriva ona.

Kada je u pitanju sam naziv filma, kod hrvatske desnice Srbin u naslovu nije dobro, pa makar i bio poslednji, kaže Ličina.

“Po njima bi se film trebalo zvati ‘Poslednji Srbin u Hrvatskoj umire u teškim mukama’, pa bi onda bili zadovoljni. Međutim, oni su izmislili svoj scenario o gej paru Hrvatu i Srbinu koji tokom Oluje iz Knina nešto beže. Međutim, kako je izašao trejler, nisu znali šta da napišu i sad više nema nikakvih reakcija”, ističe on.

„Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ od 7. marta u bioskopima

Domaća publika imaće priliku da od 7. marta širom Srbije pogleda komediju „Poslednji Srbin u Hrvatskoj”, snimljenog u srpsko-hrvatskoj produkciji.

Scena iz filma „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“

Poslednji Srbin u Hrvatskoj je prvi dugometražni film reditelja i scenariste Predraga Ličine koji je, poigravajući se sa skoro svim filmskim žanrovima od horora, komedije do romanse i naučne fantastike pa čak i sa elementima vesterna, napravio jednu takozvanu „zombi” komediju.

U budućnosti, nakon bankrota Hrvatske, stanovništvo se suočava sa velikim klasnim razlikama. Mala grupa bogatih postala je još bogatija, a siromašni su još siromašniji. U  vremenima u kojima je voda dragocenija od nafte, moćnici ne prezaju ni od čega kako bi je se domogli i spremni su da ubace i zombi-virus u nju.

U centru priče je zagrebački bonvivan Mića (Krešimir Mikić) čija se svakodnevica odvija između salona za masažu, restorana i bioskopa u kojem redovno prati filmski serijal svoje omiljene glumice Franke Anić (Hristina Popović). Zombi-epidemija zateći će ga potpuno nespremnog, ali praćen svojom filmskom heroinom on se probija kroz svet zombija s jednim jedinim, ali teško ostvarivim ciljem – preživeti.

Pored Hristine Popović i hrvatskog glumca Krešimira Mikića, publika će imati priliku da na velikom platnu vidi i Sergeja Trifunovića, Tihanu Lazović, Dadu Ćosića, Bojana Navojeca, Renea Bitorajca i druge. Jedna od uloga poverena je i popularnoj hrvatskoj pevačici Severini.

BLIC: Kontroverzni hrvatski film uskoro u bioskopima: Hrvatska je bankrotirala, zaražena voda pretvara ljude u zombije a imuni su SAMO SRBI

Hrvatska je bankrotirala, a zaražena voda pretvara Hrvate u zombije, piše Blic. Imuni su jedino lokalni Srbi. Ukratko, u pitanju je siže hrvatskog filma “Poslednji Srbin u Hrvatskoj” i to zombi-komediji. U filmu je trebalo da nastupi i Rade Šerbedžija, hrvatski Srbin svetske reputacije. Igrao bi lik iz čije se krvi pravi serum za pretvaranje zombija u ljude, međutim, u vreme snimanja nije imao slobodnih termina.

Opšta bura u medijima nastala je još pre tri godine kada je Hrvatski audiovizualni centar objavio rezultate takmičenja za produkciju celovečernjih igranih filmova kada je i odobren taj debitanstski projekat, a najviše zbog samog naslova ostvarenja. HAVC-ovi savetnici Dalibor Matanić i Dean Šoša, koji su tada određivali šta će se snimati, očigledno su hteli da uzdrmaju ustaljene kanone hrvatske kinematografije kada su propustili taj tekst u produkciji renomiranog preduzeća Kinorama, a redatelj i scenarista Predrag Ličina još je više usijao već užarenu atmosferu komentarom na Fjesbuku, odnosno pokličem “Sprem’te se, sprem’te”, očigledno dajući do znanja da ga nije strah političkih reakcija s bilo koje strane.

Odmah su mu prigovorili da je njegov otac Đorđe Ličina, nekadašnji novinar zagrebačkog Vjesnika, napravio karijeru “zlonamerno” pišući o ustaškoj (povremeno i četničkoj) emigraciji, objavivši i tridesetak romana na tu temu, te da je sin, prema svemu sudeći, nasledio očeva uverenja.

Bura u naslovu

Biće da nije, jer se Ličina sin uglavnom sprda s temom nacionalnih netrpeljivosti. Rođen je 1972. u Zagrebu, upisao je filmsku i TV režiju na Akademiji za pozprište, film i televiziju, pisao filmske kritike u Vjesniku, Studiju i Panorami, obilazio videoklubove, pa i tada pomodni “666” nazovi sotonista Aleksandra Milesa na Lenjinovom trgu (danas Trg kralja Petra Krešimira IV. ili “Krešimirac”), počeo je da radi za televiziju, režira muzičke, a kasnije i reklamne spotove, da bi upravo za Kinoramu potpisao svoju prvu seriju “Nedeljom ujutro, subotom navečer”, luckaste dramske strukture u kojoj su se vrlo dobro snašli Igor Kovač, Iva Babić, Dado Ćosić, Filip Riđički i Iva Mihalić, no usprkos tome što je imala korektnu gledanost, druge sezone nije bilo verovatno zbog stalnih kadrovskih promjena na HRT-u. Sve su se kockice slagale za njegov celovečerni prvenac koji je svojim naslvom odmah podigao buru.

Zašto se odlučio za priču o zombijima? Zato što takve još nije bilo u hrvatskom filmu, ali u srpskom jeste, jer su tamo horor i fantastika na posebnoj ceni. Odmah mu se nametnulo da bi u takvo nešto mogao umetnuti međunacionalne odnose, kakva korist od zombija koji samo poharaju neki grad ili mesto, toga je u svetskoj kinematografiji bilo već napretek, piše Jutarnji list.

Sviđao mu se finski horor “Mrtvi sneg” Tomija Virkole. U njemu grupa studenata naleti na naciste koji su se smrznuli u snegu, pretvorili u zombije i tako preživeli decenije. Film je stekao kultni status, napravljen je nastavak, a i nekoliko replika, što je Ličinu uverilo u odluci da zombiji moraju da budu po nečemu posebni.

Velika Slovenija

“Posljednji Srbin u Hrvatskoj” odigrava se sedam godina nakon bankrota Hrvatske, ne spominje se kad je to bilo, u njoj je čista nezagađena voda postala dragocenost, luksuz koji sebi mogu da priušte samo bogati. Glavni junak je ekstrovertni Mićo (u filmu ga glumi Krešimir Mikić), koji vozi skupi kabriolet i nehotični je svedok toga kako zaražena voda pretvara Hrvate u zombije.

Poslednji Srbin u Hrvatskoj, film

On je, istina, Srbin, zapravo se zove Milan Motika, što se pokaže presudnim u dalnjem razvoju događaja, jer su Srbi iz Hrvatske iz nekog razloga otporni na opasni virus. Važne uloge imaju Hrvojka Horvat, a pravo joj je ime Franka Anić i zavisnica je o morfijumu (za kontru je igra naša popularna glumica Hristina Popović), zatim Slovenka Vesna upletena u kompleksnu zaveru na međunarodnom nivou, te skinhead Maks (Dado Ćosić), čija nacionalna podvojenost izazove splet dodatnih petljancija.

Kao izvor zaraze, Hrvatska je ograđena bodljikavom žicom kroz koju je sprovedena struja, a junaci filma vrlo brzo shvate da im se ne isplati ostati u Zagrebu kojim jurcaju zombiji, pa odlaze prema Plitvicama i završe u srpskom selu Slavujevci, gde mesno odmaralište drži porodica čije je prezime i te kako dobro poznato iz romana i filmova o vampirima. Do završnice ih čeka još susret s Bosancima, koji ih zlurado bockaju s one strane bodljikave žice, upetljaju se i Albanci, a iz svemirske stanice posmatra ih međunarodna ekipa naučnika koja je Hrvatsku, očigledno, pretvorila u pokusnu zonu. Finale je urnebesno, s novim preobrazbama, no o tome više kad “Posljednji Srbin u Hrvatskoj” stigne u bisokope.

Maska iz filma

Ličinin film valjda je jedini u kojem se spominje mit o velikoj Sloveniji. Nije se toga slučajno dosetio, svojevremeno je snimao reklamu u Istri nedaleko od Slovenije i u jednoj tamošnjoj kući video geografsku kartu koja precizno oslikava o čemu sanjare “naši najzadrtiji susedi”, kako su Hrvati opisali Slovence: u veliku Sloveniju uključena je, naravno, i Istra, a granica s Hrvatskom pomaknuta je sve do Vrapča. Takve fantazmagorije savršeno su se uklopile u pomaknuti svet “Posljednjeg Srbina u Hrvatskoj”.

Scenario je u nekim elementima bio proročanski, tada se još u ovim krajevima niko nije ograđivao žicom, međutim, kad je počeo talas izbeglica sa Bliskog istoka, žica je nicala posvuda. Jedina je novina što je Ličina u nju uveo i struju.

Podela uloga

O podeli uloga mnogo se raspredalo, štošta od toga što se pisalo u vreme snimanja nije bila istina ili se nije uspelo ostvariti. U filmu je trebalo da nastupi i Rade Šerbedžija, hrvatski Srbin svetske reputacije. Igrao bi lik iz čije se krvi pravi serum za pretvaranje zombija natrag u ljude (Ličina napominje da je njegov film verovatno jedan od retkih u podžanru o zombijima u kojem se aktivno traga za takvim serumom), međutim, u vreme snimanja nije imao slobodnih termina. Spominjala se i Severina Vučković, ona je još 2004, godini kad je Slovenija primljena u Evropsku uniju, nastupila u Ličininoj 10-minutnoj videozafrkanciji “Gde je nestala Slovenija?”, igrala je TV voditeljku koja obaveštava hrvatske gledaoce da su “susedi netragom nestali, njihov prostor prekrilo je more, a nakon duge potrage pronašli su ih na Polineziji, odakle se više ne žele vraćati”. Ličina je snimio i njen spot “Hrvatica”, ništa manje zafrkantski, ali ispada da su glasine o njenom učestvovanju u filmu bile prenaglašene, ona igra tek sićušnu epizodu italijanske aktivistkinje za prava zombija.

Maskiranje junaka

Nakratko se pojavljuje i njen tadašnji partner Igor Kojić. Snimanje je trajalo 27 dana, no to je zapravo bio lakši deo posla. Pravi izazovi čekali su ih u postprodukciji, trebalo je puno CGI-a, kompjuterski generiranih slika, da bi se dočarala svemirska stanica, iskrice u strujom nabijenoj žici koja ograđuje Hrvatsku, a i sami zombiji. Ključan saradnik u toj fazi bio je beogradski majstor specijalnih efekata Miroslav Lakobrija, koji je dočarao vrlo neugodne prizore u “Srpskom filmu” Srđana Spasojevića, ali i prave zombije u “Zoni mrtvih” Milana Konjevića i Milana Todorovića iz 2009, prvom srpskom ostvarenju takve vrste. “Posljednji Srbin u Hrvatskoj” je – primereno – hrvatsko-srpska koprodukcija. Filmski centar Srbije podupro je projekt sa 60.000 evra, a partner zagrebačke Kinorame je beogradski Art & Popcorn. Biće zanimljivo kako će biti primljen u Srbiji, što ćemo znati uskoro jer će krajem februara biti prikazan u službenom programu beogradskog FEST-a.

Nekako u isto vreme, 28. februara, počinje njegovo prikazivanje u hrvatskim bioskopima.

Koja je Ličninina ciljna publika? Smatra da je ona jako raznovrsna, uglavnom bi trebalo da bude starija od 16 godina, ponajpre su tu poklonici horora, zatim komedija, pa političkih satira, budući da u filmu postoji i ljubavna priča, tu su i gledateljke sklone romantičnim sižejima, tako da se potencijalni spektar zainteresovanih sve više proširuje.