Društvo ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” održava svoj redovni program svakog ponedeljka, od 19 sati u Tribinskoj sali, na prvom spratu Doma omladine.
Zbog aktuelnih mera za sprečavanje širenje pandemije korona virusa – današnji sastanak se održava online! Budite od 19.00 na Fejskub kanalu LK-a: https://www.facebook.com/events/996981497867958
U osam kratkih priča i 23 pesme, dobitnica Svetske nagrade za fantastiku (World Fantasy Award) ponovo priča i obrađuje bajke braće Grim, Hansa Kristijana Andersena, Šarla Peroa i Oskara Vajlda.
Ponekad jeziva, ponekad duhovita, a uvek lirska, dela u ovoj knjizi stavljaju žene u fokus ovih besmrtnih priča.
Fotografije, rukopisi, nacrti i pisma Dž.R.R. Tolkina, autora kultne trilogije “Gospodar prstenova”, prvi put su objavljene u javnosti od strane porodice i rukovodioca njegovog imanja i zaostavštine, a posebnu pažnju fanova privukli su i audio i video snimci na kojima se pojavljuju čuveni pisac i njegov sin Kristofer koji je preminuo 2020. godine.
Tolkinova veb stranica ponovo je pokrenuta uz ove, do sada neviđenim materijalom koji uključuje i isečke iz njegovih kaligrafija i biografiju uz lične fotografije iz detinjstva, piše „Gardjian“.
Datum 26. februar je posebno značajan u Tolkinovim predanjima jer je na taj dan 3019. godine u Trećem dobu Družina prstenova slomljena na Amon Henu, a Frodo i Sem su krenuli na svoje usamljeno i zastrašujuće putovanje u Mordor.
Džon Ronald Ruel Tolkin je bio istaknuti akademik na Oksfordskom univerzitetu koji je u slobodno vreme pisao priče i poeziju, slikao i izmišljao jezike i pisma. “Hobit” i “Gospodar prstenova”, njegova najpoznatija dela, smeštena su u imaginarni svet Međuzemlja.
“Gospodar prstenova” je jedna od najprodavanijih knjiga svih vremena, sa više od 100 miliona prodatih primeraka i prevedena je na desetine jezika. Takođe je adaptiran u hvaljenu i izuzetno unosnu filmsku trilogiju u režiji Pitera Džeksona.
Kristofer Tolkin je nacrtao mnoge originalne mape sa detaljima o svetu Međuzemlja za očev “Gospodar prstenova” kada je serijal prvi put objavljen između 1954. i 1955. godine. Dve decenije nakon smrti Dž.R.R. Tolkina, Kristofer je objavio “Silmarilion”, “Nedovršene priče”, “Beren i Lutijena” i “Istoriju Međuzemlja”, koje su upotpunile složeni svet vilenjaka i patuljaka koji je stvorio njegov otac.
Nova serija “Gospodar prstenova”, koju je napravio “Amazon” po procenjenoj ceni od više od milijardu dolara i koja će biti emitovana u septembru, nailazi na probleme i oprečna mišljenja zbog pojavljivanja Afroamerikanaca kao junaka u najnovijoj ekranizaciji svetski poznatog Tolkinovog sveta fantazije.
Filmski gigant potrošio je ogromnu količinu novca na prilagođavanje ove nadaleko poznate i obožavane priče. Ipak, potpuno su svesni da finalni proizvod mora da dopre do što šire publike da bi opravdao neverovatan trošak. Serijal iza kojeg stoji kuća “Nju lajn sinema”, nema apsolutno nikakve veze s poznatim ekranizacijama Pitera Džeksona.
“U trenutku kada stvaramo „Decu Paklene pomorandže“, trulež je odavno ispunila celo bure, budućnost od koje je Baržis strepeo je sadašnjost koju živimo, a patologija nije pretnja za sistem – patologija jeste sistem”, izjavila je dramatuškinja Nina Plavanjac koja je uradila dramatizaciju čuvenog romana “Paklena pomorandža” Entoni Bardžisa, a koju režira Kokan Mladenović u Pozorištu mladih, instituciji koja obeležava 90 godina postojanja. Premijera je zakazana u nedelju, 27. februara.
U Pozorištu mladih u Novom Sadu završene su probe predstave Deca Paklene pomorandže. Reditelj Kokan Mladenović okupio je mladu ekipu glumaca koja već sigurnim koracima hoda izazovnom scenografijom Marije Kalabić. Kostimografkinja Marina Sremac i njen asistent Sava Stefanović izrađuju kostime, a kompozitor Marko Grubić napravio je uzbudljivu muziku koja će sigurno biti obavezan deo plejliste fanova ove predstave.
U predstavi igraju: Kristina Savkov, Nikolina Vujević, Anica Petrović, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić, Darko Radojević, Miloš Macura, Aleksandar Milković, Nenad J. Popović i Stefan Ostojić.
Reditelj Mladenović i dramaturškinja Nina Plavanjac autori su predstave, koja, inspirisana Bardžisovom “Paklenom pomorandžom”, istražuje izvore, razloge i povode mnogostrukog i raznolikog nasilja među mladima danas. Zašto su nam deca sve agresivnija i surovija, zašto se na neshvatljivo maštovite načine međusobno ponižavaju i beskrupulozno targetiraju, kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svetu i zašto više nije dovoljno da se pitamo gde smo pogrešili, da merimo ko je više kriv: porodica, sistem vrednosti, sistem obrazovanja, društveno-politička klima u zemlji, mediji koji normalizuju nasilje i govor mržnje.
„Entoni Bardžis svoj roman „Paklena pomorandža“ piše nakon traumatičnog iskustva, napada mladih delinkvenata na njegovu trudnu ženu, u strahu od budućnosti koja dolazi i surovosti koju će doneti. Ipak, tinejdžerske bande u ovoj knjizi jesu zverski primeri patologije, izuzeci od pravila, jedna trula jabuka u buretu”, kaže za Danas Nina Plavanjac ističući razliku između društvenih okolnosti u vreme nastanka romana i naših okolnosti u momentu kada u Pozorištu mladih pripremaju premijeru predstave “Deca Paklene pomorandže” u režiji Kokana Mladenovića.
Dramaturškinja ističe i da Aleksova banda nije proizvod izolovanih slučajeva psihopatije, već je direktan proizvod izopačenosti svih institucija koje decu podižu i okružuju – raspadnute porodice, neposvećene škole, nezainteresovanih socijalnih ustanova, okrutne policije, nepravednog sudstva, nepostojećih ustanova za rehabilitaciju.
To su deca koja odrastaju svesna da su ljudi koji upravljaju svetom kao lutkarskom predstavom – predatori, i učiniće bilo šta da se na njih ugledaju i nikada ne postanu plen kao svoji potlačeni, pasivni roditelji.
„Nasilje se teško može prebroditi ako se živi u društvu koje je oblikovano nasiljem, poput našeg, u kojem su zastupljeni svi oblici nasilja, podjednako opasni. Moja lična pobeda nad nasiljem su trenuci u kojima nisam pribegao nasilju”, ističe glumac Miloš Macura.
Glumica Nikolina Vujević je izjavila da bi volela da ovom predstavom progovorimo o frustriranosti i izgubljenosti mladih generacija koje svoje ličnosti na društvenim mrežama kriju iza filtera za ulepšavanje, o generacijama kojima nije ponuđeno ništa konrektno za šta bi se uhvatili, pa sebi dopuštaju odsustvo bilo kakve kulture, poštovanja ili griže savesti.
“Oni žive za petominutnu slavu, njih “smara da se cimaju” za nešto više. S druge strane, takvu generaciju iznedrila je mnogo gora generacija kod koje je sve bilo vrlo radikalno, a opet ništa sa tom radikalnošću nisu postigli jer su razni spoljašnji faktori (poput ratova, raspada države) napravili od njih nezadovoljne i neispunjene ljude, koji su sve to preneli na svoju decu, generaciju koja sada biva ovakva kakva jeste”, istakla je Vujević.
U predstavi igraju mladi glumci što i jeste misija Pozorišta mladih. Direktor ove institucije Mihajlo Nestorović kaže da je za budućnost svakog teatra, a ne samo onog koje nosi mladost u svom imenu, veoma važno podmađivanje ansambla. Govori mu to i direktorsko iskustvo u jednom od najboljih pozorišta u Srbiji – NP Sombor.
“Nova, mladalačka energija daje potpuno drugu percepciju i svest o životu, i zato Pozorištem mladih stalno cirkliše u proseku bar tridesetak mladih ljudi”, ističe Nestorović koji je, inače, i umetnički direktor ove institucije koja ove godine obeležava 90 godina postojanja.
Dok fanovi s nestrpljenjem iščekuju novu seriju “Gospodar prstenova” čija je premijera planirana za septembar na platformi Amazon, producentska kuća koja stoji iza ovog projekta već nailazi na probleme i oprečna mišljenja zbog pojavljivanja Afroamerikanaca kao junaka u najnovijoj ekranizaciji svetski poznatog Tolkinovog sveta fantazije.
Filmski gigant potrošio je ogromnu količinu novca na prilagođavanje ove nadaleko poznate i obožavane priče. Ipak, potpuno su svesni da finalni proizvod mora da dopre do što šire publike da bi opravdao neverovatan trošak. Serijal iza kojeg stoji kuća “Nju lajn sinema”, nema apsolutno nikakve veze s poznatim ekranizacijama Pitera Džeksona (Gospodar prstenova, Hobit).
U novoj seriji glumica Morfid Klark pojaviće se kao mlađa verzija vilenjačke kraljice Galadrijele (koju je u Džeksonovim filmovima igrala Kejt Blanšet), Bendžamin Voker igra vilenjačkog kralja, a Maksim Boldri kralja Isildura. Snimanje prve sezone koštalo je 465 miliona dolara, što je čini najskupljom televizijskom serijom u istoriji. Tokom predviđenih pet sezona, budžet serije će sasvim sigurno premašiti milijardu dolara. Glumci crne boje kože pojavljuju se kao u junaci ove serije igrajući uloge patuljaka i vilenjaka, na veliko zadovoljstvo mnogih poštovalaca, ali ljuteći neke druge. Nedavno je Veniti fer objavio niz promotivnih fotografija uključujući Sofiju Nomvete kao princezu patuljaka i Ismaela Kruza Kordove kao vilenjačkog ratnika Arondira.
Najčešće navođeni citat na Jutjubu ispod trejlera za novu seriju jeste Tolkinova misao: „Zlo ne može da stvori ništa novo, ono može samo da pokvari i uništi ono što su dobre sile izmislile i stvorile“, piše na više jezika. Neki komentari su još grublji.
„Zamislite da potrošite milione dolara da promovišete svoj sveže probuđeni osećaj socijalne pravde. Način da se okalja dobra franšiza“,
glasio je jedan od komentara. „Amazon je odlučio da uništi Tolkinovo delo. Zašto raditi dobro kada možete da budete korumpirani i da forsirate svoja politička uverenja“, glasio je drugi.
Eboni Tomas, autorka knjige “The Dark Fantastic” i vanredni profesor na Univerzitetu u Mičigenu, kaže da likovi crne boje kože izgledaju kao da jednostavno ne pripadaju žanru “belačke” fantastike.
„Istorija fantastike je rasistička“, kaže ona. „Ljudi su navikli da fantazije i bajke vide kao potpuno belačke, posebno u lažno-srednjovekovnim ili magično-srednjovekovnim okruženjima“,
objašnjava Tomas, iako u pesmama i legendama koje su inspirisale Tolkina pronaćićete likove koji nisu belci.
Nordijsko književno delo „Eda“, koje potiče iz davne 1220. godine, spominje svartalfare, crne vilenjake koji žive u Svartalfarhajmu, a dobro je poznato da je Tolkin bio poklonik staronordijskih priča i stihova, a neke od njih je i preveo na engleski.
„Belci nisu vlasnici nordijske mitologije, čak i ako neki od njih misle da jesu. Kao što ne poseduju Bibliju ili Ustav SAD, mada mnogi misle da polažu prava“, napisao je Nil Gejman, ljubitelj fantastike, na svom Tviteru.
Gejman je kvalifikovan da iznese ovakve optužbe: napisao je knjigu nordijske mitologije i roman koji istu uz mnoge druge, ugrađuje u američku mitologiju i bogove.
Uprkos čarobnjacima, magičnim predmetima, zaraćenih rasa i mitologiji, „Gospodar prstenova“ je definitivno jedna vrlo pitoma pripovest: u osnovi je utešna priča o multirasnim herojima srednje klase koji uspevaju da spasu svoj način života radeći protiv zajedničkog neprijatelja.
„Ne mislim da su ove knjige ‘fašističke’,” napisao je veliki britanski pisac fantastike Majkl Murkok 1978. godine, “ali nisu baš ni u raskoraku s prosvećenim toriizmom iz 18. veka kojim se Englezi tako često teše u ovim uznemirujućim vremenima.” Murkok je smatrao da Tolkin mnogo duguje Milneu, koji je knjige „Prstenova“ nazvao “Epski Pu”. I američki konzervativci, posebno evangelistički hrišćani koji poštuju Tolkina, vole njegovu preokupaciju jednostavnim životom i prezir prema urbanom načinu življenja.
Postavlja se pitanje da li je ono što je Amazon uradio praveći modernu adaptaciju tradicionalističkog dela sa netradicionalnom glumačkom ekipom predstavlja nepoštovanje?
Tomas, koja je veliki zaljubljenik u Tolkinovo delo, ne misli tako i ističe da to ne zastupaju ni poznati izučavaoci i analitičari Tolkinovih dela. U ovom slučaju, Tolkinovi zvanični tumači su daleko manje zabrinuti za boju kože glumaca, nego za potencijalnu mogućnost da se u očekivanu seriju ubace pojedini delovi iz Tolkinovog posthumno objavljenog romana „Silmarilion“. Prava za ekranizaciju ove knjige još uvek nisu ustupljena nikom i očekuje se da će biti prodata po vrtoglavo visokoj ceni.
„Moji preci govore engleski jezik i žive ovde već 10 generacija“, kaže Tomas. „Ne moramo nikom da dokazujemo autentičnost našeg porekla. Mi smo ovde postojali i postojimo vekovima,” zaključuje Tomas.
Izdavačka kuća Orfelin, u okviru svoje edicije „Srpska mitologija“, krajem marta objaviće dopunjeno izdanje kultne knjige Prognana bića pisca Milenka Bodirogića – javlja Glas Srpske, a prenosi Art-Anima.
Nova verzija ove, dva puta rasprodate knjige, izlazi na 176 strana, u punom koloru sa sedam novih ilustracija sjajnog Ivice Stevanovića. Prva verzija objavljena 2010. godine stekla je kultni status kod čitalaca, a pet likovnih umetnika Ivica Stevanović, Miloš Vujanović, Petar Meseldžija, Dragan Bibin i Vanja Todorić radili su više od godinu na ovoj knjizi. Na različite načine i u različitim tehnikama uspeli su da, na osnovu tekstova Bodirogića, vizuelizuju mitska bića srpskih predanja i tako načine neku vrstu njihove etnološke rekonstrukcije.
Otrgnuti od zaborava izronili su likovi karakondžula, talasona, omaja, lesnika, rusalki, todoraca, nekrštenaca, zduhača i drugih demonskih bića.
Autor knjige rekao je po njenom izlasku da u svetu postoji obimna, bogata i lepa literatura koja se bavi mitskim nasleđem raznih naroda za razliku od našeg tržišta.
„Kod nas, nažalost, toga nema, mada je naše mitsko, a osobito demonološko nasleđe među najbogatijima u svetu, a ponešto iz tog nasleđa je od 18. veka na ovamo određivalo tokove svetske fantastike“, rekao je Bodirogić ističući da Prognana bića nisu namenjena isključivo deci, već, kako bi to Kiš rekao, u jednoj sintagmi u svojoj knjizi Rani jadi, namenjena su „deci i osetljivima“.
Naime, jezik knjige nije jednostavan, slojevit je i kompleksan, ali za to postoji dobar razlog.
„Sve je u jeziku. Sam tekst u knjizi ponegde ublažava vizuelno, ponegde je obrnuto, ali je najvažnije da animira decu i onu vrstu ljudi koji su odrasli sačuvavši radost prema životu. Knjiga je namenjena malo starijem uzrastu, ali je jedan od ciljeva, kada sam se odlučivao za literarni, sofisticiran rečnik, bio da namamim roditelje da čitaju sa decom. Da im stvari objašnjavaju, tumače, od značenja reči do samih bića ponaosob. Tako knjige, zapravo, najbolje komuniciraju“, rekao je pisac.
Dejan Ognjanović, pisac i publicista, te jedan od najpriznatijih poznavalaca horor žanra u regionu, napisao je da je ova knjiga unikat u svakom pogledu.
„Za razliku od drugih naoko sličnih knjiga o srpskoj mitologiji, ova dolazi iz pera istinskog pisca i pesnika Milenka Bodirogića, prožeta je i znanjem i poetičnošću i lepotom, te gorko-slatkom setom i ugođajem kakav nećete pronaći nigde drugde. Iako je prikladna i za mlađu čitalačku publiku, ovo nije samo dečja knjiga, već kako njen autor kaže ’knjiga za decu i osetljive’, tj. može se čitati u više ravni i zapravo tek će odrasli i zreli čitaoci sagledati svu njenu slojevitost i značenja“, napisao je Ognjanović.
Knjiga Prognana bića ovenčana je 2010. godine nagradama Politikinog zabavnika i Beogradskog sajma knjiga za najbolju dečju knjigu, kao i nagradom Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije za ilustraciju.
Za novo izdanje Prognanih bića raspisana je pretplata. Knjigu je po ceni od 2.100 dinara moguće naručiti od izdavača, a primerci će biti isporučeni poštom nakon 25. marta (poštarinu plaća Orfelin).
Jedan od najznačajnijih srpskih proučavalaca horora u književnosti i na filmu, Dejan Ognjanović, uvršten je u najuži izbor za nagradu „Brem Stoker“ (Bram Stoker Award) – prestižno priznanje američkog Udruženja pisaca horora (Horror Writers Association, HWA), javlja Art-Anima.
Udruženje pisaca horora vodeće je udruženje ove vrste na svetu sa 1.800 aktivnih članova. Nagrada „Brem Stoker“ dodeljuje se od 1987. godine u više različitih kategorija za vrhunska prozna dela horora i mračne fantastike, kao i esejističke tekstove koji se bave prozom pisanom u tom ključu. Ono što daje poseban značaj nominacijama za „Brem Stoker“ nagradu, jeste činjenica da nominovanje i glasanje vrše isključivo članovi Udruženja, dakle, ljudi koji su najpozvaniji da sude o kvalitetu kandidata.
Dejan Ognjanović je nominovan u kategoriji „Vrhunsko postignuće u kratkoj esejistici“ za rad pod naslovom „Tri paradigme horora“ (The Three Paradigms of Horror), koji je krajem 2021. godine objavljen u književnom časopisu „Vastarien“ posvećenom kritičkom proučavanju i kreativnom odgovoru na stvaralaštvo Tomasa Ligotija i drugih autora koje vezuju slične ideje.
Ognjanović svojim radom definiše tri ključne paradigme horor žanra: „strah od sebe“, „strah od drugih“ i „strah od natprirodnog“ – i prikazuje šest bazičnih varijacija proisteklih iz konzervativnog i progresivnog tretmana njihovog oblikovanja. Verzija ovog eseja, na srpskom jeziku, može se besplatno preuzeti sa sajta Academia.edu.
Dobitnici nagrade „Brem Stoker“ za 2021. godinu, u svim kategorijama, biće proglašeni 14. maja, tokom tradicionalne konvencije StokerCon, koja se u Denveru održava od 12. do 15. maja 2022. godine.
Objavljen je trejler za novi švedski SF film “Svart krabba”, odnosno “Black Crab” u kome glavnu ulogu tumači Numi Rapas.
U post-apokaliptičnom svetu, vojna misija od šestoto ljudi mora da obezbedi misteriozni transport preko ledenog arhipelaga, koji može da okonča veliki rat. I, dok četa napreduje kroz neprijateljsku teritoriju, oni zapravo nisu svesni s koje strane vreba najveća opasnost. Karolin Ed, nekadašnja brza klizačica, shvata da je cilj misije, zapravo, nešto sasvim drugo.
Reditelj ovog ostvarenja je Adam Berg, debitant u sferi igranog filma, koji je u svojoj zemlji poznat kao autor muzičkih spotova.
Film je sniman pod okriljem Netflix, a premijera je predviđena za 19.03. ove godine.
Zašto ubacivati političku agendu i probleme stvarnog sveta u fantaziju, kad u nju idemo baš iz razloga da pobegnemo od stvarnog sveta. To se pitaju mnogi obožavaoci Tolkinovog sveta Srednje zemlje strahujući da bi njihov omiljeni svet epske fantastike mogao biti najnovija žrtva korporativne pohlepe i političke korektnosti. O ovome piše Dušan Drenovac u autorskom tekstu objavljenom na sajtu RTS-a, kojeg ovde prenosimo!
Tizer za novu seriju Prstenovi moći premijerno je prikazan prošle nedelje na polufinalu Superboula, a od tada ne jenjavaju burne polemike i kritike na račun brojnih izmena Tolkinovog sveta u „Amazonovoj“ viziji Srednje zemlje.
Bilo da ste knjiški purista ili vam ne smeta malo slobodnija interpretacija dela, proces adaptacije sa knjige na veliko platno ili mali ekran mora da donese određene izmene zbog različite prirode medijuma.
Filmovi su po svojoj prirodi najograničeniji format adaptacije, ali ako se urade sa jasnom vizijom i ljubavi prema izvornom materijalu mogu itekako da budu uticajan i moćan format.
Zlatni standard adaptacija – Džeksonov „Gospodar prstenova“
Ne treba ići dalje od Gospodara prstenova u režiji Pitera Džeksona, koji i dan danas stoji kao knjiški primer odlične adaptacije.
Iako su obožavaoci Tolkinovih knjiga u filmovima videli mnogo izmena originalnog dela, one nisu smetale u ostvarivanju šire vizije – oživljavanju fantastičnog sveta Srednje zemlje.
I Džekson je zaista to uspeo. Od početne špice i prvih idiličnih kadrova Okruga jasno vam je da učestvujete i nečemu posebnom. U Džeksonovim filmovima oseća se ona ista magija koju imate dok listate Tolkinovu knjigu.
Novozelandski reditelj je bio pametan da ostane dosledan u ključnim stvarima. Priča o borbi naroda Srednje zemlje sa zlim gospodarom, izuzetna glumačka postava, raskošni kadrovi, odlična scenografija, kostimi – sve odaje utisak da je posvećeno mnogo pažnje i ljubavi.
Promene koje je Džekson napravio pre svega su unete da bi se bolje uklopile u ograničeno vreme koje je imao na raspolaganju, ali su organski integrisane u priču i ni na koji način nisu delovale usiljeno ili nasilno ubačene.
Forma važnija od suštine
Kao što je Džeksonov Gospodar prstenova revitalizovao epsku fantaziju u filmovima, tako je Igra prestola otvorila vrata tom žanru u TV formatu.
Žudeći da popune prazninu u tržištu željnom dobre epsko-fantastične serije, čelnici „Amazona“ pohrlili su da stvore svoju zlatnu koku.
Pronašli su je u Tolkinovom svetu. Najpopularnije delo epske fantastike ima stotine miliona poklonika širom sveta, što znači stotine miliona potencijalnih gledalaca = milijarde dolara u zaradi.
Sama činjenica da su Tolkinovoj zadužbini platili 250 miliona dolara za delimična prava (o tome nešto kasnije) i obećali da će uložiti još milijardu u produkciju serije dobro ilustruje očekivanja „Amazona“.
I to je sasvim logično gledište sa pozicije multinacionalne kompanije. Ono što je, međutim, problematično jeste što se mnogi studiji poslednjih godina utrkuju ko će da napravi što politički korektniji film ili seriju.
„Diznijeva“ trilogija Ratova zvezda, „Amazonova“ adaptacija Točka vremena, Si-Bi-Esov Star trek: Diskaveri – samo su neki od pregršt primera gde je radnja žrtvovana radi dodvoravanja savremenoj političkoj i društvenoj klimi.
Daje se prednost ambalaži umesto sadržaju, formi umesto suštini.
Tolkin, ko je taj?
Tizer za Prstenove moći, premijerno prikazan pre desetak dana, izazvao je ogromnu pažnju (trenutno ima 28 miliona pregleda), ali i pokrenuo istu toliku lavinu negativnih reakcija.
Uprkos tome što Tolkin izričito na više mesta opisuje vilenjake kao narod bele puti, čiji pripadnici isključivo imaju dugu kosu (najčešće smeđu ili crnu), ekipa iza serije Prstenovi moći odlučila je da „slobodoumnije“ tumači njegove pasuse, pa smo tako kao jednog od likova dobili crnog vilenjaka kratke kose.
Par kadrova kasnije vidimo i crnu patuljačku princezu koja nema bradu, iako je engleski lingvista prilično detaljno pisao o narodu patuljaka u svojim delima.
Pošto su narod koji pretežno živi pod zemljom, u potrazi za dragocenim metalima i draguljima, patuljke je Tolkin zasnovao na germanskoj mitologiji kao niske humanoide bele puti i dugih brada, čija su imena vukla poreklo iz staronordijskog jezika. I da, žene patuljaka su bradate.
Radnja serije smeštena je u drugo doba Srednje zemlje, hiljadama godina pre dešavanja u Gospodaru prstenova u trećem dobu. Zašto onda u njoj vidimo rasu hobita kada ih i sam Tolkin izričito vezuje za treće doba?
Čitavim tizerom dominira Galadrijela, dobro poznata moćna vilenjačka čarobnica iz Gospodara prstenova. Tolkin ni u jednom trenutku ne piše o Galadrijeli kao moćnoj ratnici koja predvodi vojnike u bitke, ali je u tizeru jasno možemo videti u teškom oklopu sa mačem na leđima ili kako galopira ispred vojske.
Ništa od gore napisanog ne bi možda bio problem da Tolkin u svojim delima nije veoma detaljno opisivao sve o čemu je pisao, posvećujući delove čitavih poglavlja da rečima ilustruje predele, različite rase i likove.
Vrsni lingvista i majstor pisane reči, Tolkin je svet Srednje zemlje zamislio kao izmišljenu verziju Engleske, a inspiraciju je crpeo iz keltskih, anglosaksonskih i nordijskih mitova i legendi i na njima zasnovao glavne protagoniste.
Promene napravljene u seriji poput crnog vilenjaka ili pojavljivanja Hobita u drugom dobu možda deluju površno ili suštinski nebitno, ali postavljaju dodatno pitanje: Ako su autori serije sebi dozvolili određene slobode u tumačenju, šta su još spremni da promene?
Sudar vizija
Dela Dž. R. R. Tolkina decenijama su među najprodavanijim širom sveta i neprikosnovena u svetu epske fantastike. Engleski lingvista je svet Srednje zemlje detaljno opisao i ponudio u knjigama kao jednu potpunu, ispunjenu celinu. Ljudi su ga kao takvog i zavoleli.
Piter Džekson je to dobro razumeo i nije mnogo menjao od originalnog dela. Tvorci „Amazonove“ serije Patrik Makej i Džon D. Pejn čini se nemaju takve rezerve.
Razlog tome potencijalno leži u činjenici koju je Makej nedavno otkrio u intervjuu za Veniti fer. Tako smo saznali da je „Amazon“ kupio prava samo za adaptaciju materijala iz Hobita i Gospodara prstenova, ali ne i za Silmarilion, Istoriju Srednje zemlje, Nezavršene priče i druga izdanja, koja je Kristofer Tolkin sakupio posle očeve smrti.
Imajući tu činjenicu u vidu pomalo je nelogično da se radnja serije odigrava u drugom dobu, koje je detaljnije opisano u Silmarilionu, Istoriji Srednje zemlje i Nezavršenim pričama (mnogo pre Hobita i Gospodara prstenova).
Štaviše, jedini materijal na osnovu kog su autori serije mogli da je zasnuju je pedesetak stranica iz Gospodara prstenova u kojima se letimično pominju dešavanja iz drugog doba.
Iz svega toga može se zaključiti da je scenario serije morao da bude manje više izmišljen.
I tu dolazimo do problema. Da li će vizija „Amazona“ da bude u skladu sa Tolkinovom i kako će je obožavaoci prihvatiti.
Reakcija „Amazona“ i zašto treba da budemo zabrinuti
Umesto da prihvate činjenicu da mnogi obožavaoci imaju određene rezerve u vezi za njihovom vizijom Srednje zemlje i pokušaju sa njima da razgovaraju i možda koriguju neke stvari, tvorci serije odlučili su da sve kritike stave u kategoriju „rasizma“ i „mizoginije“.
Izražavanje nezadovoljstva prema autorima serije zbog menjanja priče kako bi je uklopili u savremenu političko-društvenu klimu nije rasizam ili mizoginija, već opravdana zabrinutost obožavalaca koji su previše puta do sada iskusili vandalizaciju svojih voljenih priča i njihovo žrtvovanje na oltaru korporativne pohlepe i političke korektnosti.
Želja tvoraca serije da imaju što rasno raznoliku glumačku postavu mogla je da bude drugačije urađena. Umesto usiljenog ubacivanja crne rase u vilenjake i patuljke, Tolkinov svet Srednje zemlje poznaje i predele gde su zaista živeli ljudi tamnije puti.
Južne delove kontinenta i predele Harad i Umbar naseljavali su narodi tamnije puti. Šira publika ih zna iz njihovog pojavljivanja u trećem delu Gospodara prstenova kada su se borili na strani Saurona ispred Minas Tirita.
Dž. R. R. Tolkin ih je samo letimično opisao, ali je njegov sin u kasnijem prikupljanju očeve zaostavštine dao više detalja. Autori serije tako su propustili da prikažu čitav jedan novi narod Srednje zemlje, koji organski već postoji u njoj i skladu je sa onim što je Tolkin stvorio.
Mogli su da prikažu čitav istorijski kontekst o tome šta je dovelo do toga da su ti narodi stali na Sauronovu stranu zbog dugog perioda represije i nepravde od strane kraljevstava Numenora i, posledično, Gondora. To bi omogućilo da se na prirodan način ubaci čitava plejada novih zanimljivih etnički raznovrsnih likova u priču.
Zbog svega navedenog obožavaoci strahuju da će Prstenovi moći biti još jedan u nizu pokušaja lenjih scenarista i pohlepnih korporacija da izmuzu publiku i obožavaoce.
Na kraju krajeva, ako je „Amazon“ već hteo da ima svoju Igru prestola i priču u skladu sa svojom vizijom, onda je trebalo da unajmi scenariste koji mogu da naprave potpuno nov svet epske fantazije, a ne da vrše reviziju sveta koji je neko već stvorio.
Gledaoci očigledno ne žele verziju Gospodara prstenova koja je u skladu sa današnjom socio-političkom klimom kulture identiteta i političke korektnosti, već onaj dobri stari eskapistički svet fantazije u koji su rado bežali u Tolkinovim pasusima.
Jer fantazija je baš to – bekstvo iz stvarnog sveta. Zašto onda to uništavati?
GLUMICA Dru Barimur (46) otkrila je da će proslaviti jubilej – 40 godina od filma “E. T. vanzemaljac”, sa svojim ćerkama Oliv (9) i Frenki (7) i krštenim kumom Stivenom Spilbergom, režiserom ovog voljenog naučnofantastičnog klasika iz 1982.
Ona je imala samo sedam godina kada je igrala devojčicu Gerti u filmu o vanzemaljcu koji ostaje zarobljen na Zemlji i sprijateljuje se sa dečakom Eliotom koji pokušava da mu pomogne da se vrati kući. Film je odmah postao blokbaster. Sa zaradom od 978 miliona dolara nadmašio je “Ratove zvezda” i postao ostvarenje sa najvećom zaradom svih vremena.
Rekord je držao 11 godina, dok ga drugi Spilbergov blokbaster “Park iz doba jure” nije 1993. prestigao.
– Razgovarala sam sa Stivenom Spilbergom o planovima za proslavu četiri decenije filma – izjavila je Dru Barimur.
– On je za mene velika očinska figura. Moje ćerke su otprilike istih godina kao ja kada sam igrala u “E.T.”, pa ne želim da propuste proslavu, jer obožavaju Stivena. Vole njegove filmove i vole što mi je toliko važan. On je uvek bio tu za mene i ima zaštitnički odnos prema mojim ćerkama, baš kao što je imao prema meni kada smo snimali film.
Podsetimo, Spilberg je izabrao Dru za ulogu Gerti jer je osetio da je imala dovoljno mašte za svoju ulogu, nakon što ga je impresionirala pričom da je vodila pank-rok bend. Ona, inače, potiče iz slavne glumačke familije Barimur. Ćerka je glumaca DŽona Drua i DŽejde Barimur, nećaka glumice Dajane Barimur, unuka glumca DŽona Barimura i Dolores Kostelo i praunuka zvezda nemog filma Morisa i Mej Kostelo. Zahvaljujući “E.T.”
Barimurova je postala jedna od najvećih dečjih glumica tog doba. Iznenadna slava, kako je priznala, bila je recept za katastrofu. Detinjstvo joj je bilo problematično. Bila je redovni posetilac “Studija 54”, a na rehabilitaciju je otišla sa samo 13 godina i provela 18 meseci u ustanovi za mentalno bolesne.
– Išla sam u klubove umesto u školu i krala mamin auto, bila sam van kontrole – priznala je Dru.
– Mama me smestila u psihijatrijski deo bolnice. Tamo nije bilo mesta za šalu. Ako biste se tamo zezali, stavili bi vas u samicu ili bi vas vezali.
U 14. je pokušala da se ubije, posle čega je vraćena na rehabilitaciju, da bi se u 15. uselila u svoj stan. Taj period života opisala je u knjizi “Izgubljena devojčica” iz 1990. Spilberg joj je jednom prilikom poklonio jorgan za rođendan, sa natpisom “pokrij se”, uz koji je priložio magazin “Plejboj” iz 1995. za koji je Dru pozirala gola, ali koje je režiserovo umetničko odeljenje promenilo tako da je izgledala potpuno obučeno. Najbolji savet koji joj je kum dao bio je:
– Ne glumi svoje likove. Budi svoj lik!
OSVOJIO ČETIRI OSKARA
FILM “E.T. vanzemaljac” smatra se jednim od najvećih filmova svih vremena. Imao je devet nominacija za Oskara, a osvojio je četiri – za najbolju originalnu muziku, vizuelne efekte, zvuk i montažu zvuka. Ostvarenje je 1994. dodato u američki Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke, zvog “kulturološkog, istorijskog i estetskog značaja”.
Roman Ilije Bakića “Ljudska grla ili Levoruki” je jedan od devet konkurenata koji su u širem izbor za književnu nagradu „Laza Kostić“.
Radnja Bakićevog romana smeštena je u alternativnoj stvarnosti, zasnovanoj na premisi da su nacisti prvi razvili nuklearni program i, upotrebom atomskih bombi, porazili Saveznike u II svetskom ratu.
Na zgarištu starog sveta, nastao je novi, koji funkcioniše po pravilima Četvrtog Rajha. U novom društvu posebno mesto rezervisano je za najzaslužnije učesnike rata, koji dobijaju feude. Novopečeni feudalci, nastavljajući ratničku tradiciju organizujući borbe kmetova, kojima se međusobno nadmeću za slavu i prevlast.
Levoruki je mladi ratnik i kovački šegrt, koji odlazi u radioaktivnu zonu na rubu Evrope, kako bi pronašao nove borce za ratne igre feudalaca.
Nagrada „Laza Kostić“, koju čini diploma i novčani deo, biće uručena nagrađenom piscu tokom Novosadskog sajma knjiga, koji se održava od 3. do 10. marta 2022. godine.
POGLED IZ SVEMIRSKOG BRODA 