Treći dan Trećeg festivala fantastične književnosti Art-Anima, započelo je predstavljanjem prijateljskog festivala Refesticon iz Crne Gore. Gost iz Bijelog Polja bio je Dragić Rabrenović, koji je govorio o ovom projektu regionalnog festivala, čije je četvrto izdanje bilo održano pre nekoliko nedelja, ali i o zbirci radova “Makrokozma 21”, pošto je književni konkurs na zadatu temu nešto što obavezno prati i ovaj književni festival.
Dragoljub Igrošanac i Irena Dajić su imali samo lepe reči za festival iz Crne Gore, na kojem su i sami učestvovali, uz napomenu da bi voleli da Art-Anima jednog dana postane kao Refesticon, ali da bi se to desilo moraće da se dođe do podrške i ministarstva kulture i kompanija. Koliko je velika saradnja između ova dva festivala dovoljno govori ovogodišnji almanah beogradskog festivala koji je objavljen zahvaljujući pomoći upravo Refesticona.
“Mi hoćemo da probijemo granice u svojim glavama”, rekao je Dragić Rabrenović opisujući šta je osnovni cilj Refesticona. Okupljanje pisaca i ljudi koji pišu iz svih zemalja regiona je nešto što su ljudi iz Bijelog Polja uspeli, a između stvari koje su uveli je i međunarodna nagrada “Zlatni zmaj”, kojeg je prošle godine dobio Zoran Živković, a ove Filip David. No, pored poznatih imena Refesticon obraća pažnju i na mlade autora i upravo se razmatraju mogućnosti kako da se mladi privole književnosti.
Jedna od tih stvari je svakako i konkurs – ove godine tema je bila “Luča mikrokozma” Petra Petrovića Njegoša, a stigle su 66 priče, među kojima je najmlađa autorka iz Foče, koja ima samo 16 godina.
Usledila je promocija romana “Zakopani džin” Kazuo Išigura, o kojem su, uz moderaciju Irene Dajić, govorili Miloš Jocić i Aleksandar Šurbatović, urednik u Dereti. On je prvo upoznao prisutne sa Išigurom, čovekom koji piše na engleskom jeziku i koji je četiri puta nominovan za prestižnu Buker nagradu. U svom opusu on se nije mnogo bavio fantastikom, mada je tema kloniranja bila prisutna u delu “Never Let Me Go”, ali je SF elemenat možda najprisutniji upravo u “Zakopanom džinu”.
Miloš Jocić je svoje obraćanje započeo rečima samog Išugure koji je izrazio nadu da njegovi čitaoci neće ovaj roman videti kao fantastiku, na šta je reagovala i čuvena spisateljica Ursula Legivn, da bi sam rekao da ovo jeste fantastičan roman, ali da je to ipak pre svega divna ljubavna priča pa tek potom fantastika. “Radnja se dešava u svetu gde izmaglica krade sećanja na nekadašnje događaje, a junaci koji to hoće da okončaju je jedan stari par”, ispričao je Jocić, o toploj, melanholičnoj priči koja se bavi sećanjima i kolektivnom sećanju.
Treći segment trećeg dana bilo je predavanje o fantastici kao modernoj mitologiji, koju su vodili Igor Vujičić, antropolog i Mihajlo Vitezović, dramaturg. Uz obavezno podsećanje da svaki mit govori o svetu u kojem je nastao, te da su najraniji mitovi oni koji pripadaju narodnom stvaralaštvu, citiran je Džozef Kembel koji je govorio da svi mitovi imaju istu strukturu, pa je to i demonstrirano jednim dijagramom.
Pomenuto je da su Spilberg i Lukas bili prijatelji sa Kembelom, pa ne čudi što je Holivud preuzeo tu strukturu, što onda dovodi do ideje o negativnom uticaju jer tako dobijamo identične filmove.
Istaknuto je da antropologe itekako privlače moderne mitologije, kao što su, recimo, “Zvezdani ratovi”, upravo sa odgonetanjem šta je onda tolika zasluga za njegovu popularnost kod ljudi. “Mitovi su nekada govorili o onome sa čime su tada ljudi živeli, da li sadašnji mitovi rezoniraju sa ljudima danas”, je pitanje koje se neminovno postavlja. Dati su i neki primeri kako dela fantastike govore o nama samima – na primeru tv-serije “Galaktika” koja je nastala u vreme pojačanog terorizma, pa se tako i predstavljaju roboti koji progone preostali ljudski rod.
Završnica večeri pripala je dr Dejano Ognjanoviću koji je govorio o engleskim pričama o duhovima. Duhovi su, kako je on istakao, jedna od najstarijih priča koja je rođena još u pećini, tako da koren ovih priča pripada usmenoj književnosti. No, kada se govori o engleskoj priči o duhovima, ona pripada viktorijanskoj i edvardijanskoj eri, mada je centralni deo na kraju XIX i početkom XX veka.
Ognjanović je potom govorio o više faktora koji su doprineli nastanku priče o duhovima – koji su se javljali u gotskom romanu, ali gde nisu donosili onaj horor elemenat. Stvari su se promenile kada forma romana nije više bila dominanta, nego kada su se počele tražiti kratke priče. Uz pojavu spiritizma, fotografije (pokušaj dokumentovanog opravdavanja života posle smrti i “snimanja” duše), uz čitav niz knjiga o folklornim verovanjima koja su tada izlazila, sve to dovodi do Čarlsa Dikensa koji je bio prvi koji je povezao priče o duhovima sa božićem. Ipak, prvi veliki pisac priča o duhovima je Šeridan Le Fanu, koji je kod nas najpoznatiji po “Karmili” (storija o vampirima), ali je najveći njegov opus upravo vezan za duhove, i one je ustanovio arhetipske priče ovog žanra.
Potom je predstavljen Montegju Rouds Džejms koji se smatra kvintesencijom priče o duhovima, naročito zaslužan sa uvođenjem elementa proizvoljnosti, što naročito utiče na plašenje čitaoca. Konačno, tu su pomenuti i Aldžernon Blekvud i Robert Ejkman kao primeri pravljenja odlične atmosfere koja izaziva stravu kod čitaoca.
POGLED IZ SVEMIRSKOG BRODA 